U susret meču SAD – Srbija : Srbin koji je otkrio fudbalsku Ameriku

Reprezentacija Srbije, u nedelju 29. januara 2017. godine izaći će na megdan selekciji Amerike. Prijateljski meč biće odigran u San Dijegu, u Kaliforniji, baš tamo gde se rađao i gde je umirao američki san nadobudnih Evropljana. Jedan od njih, baš Srbin, i baš nadobudni, beše i Srboljub Srba Stamenković. Rođen je u Užicu, 31. januara 1956. godine, tamo je i čudno skončao, 28. januara 1996, ne dočekavši ni 40. rođendan. Ovo je priča o njemu, najvećem Srbinu u američkom fudbalu, u slavu rođenja i smrti i dana kada će njegova Srbija zaigrati prijateljski fudbal u Americi…
Vadimo iz arhive tekst genijalnog Petra Popovića, jer o Srbi su mnogi pisali, ali nikad niko nije lepše opisao jedan kratak život bez dugačkog sažaljenja.

Oni mlađi možda ne znaju, ali Srboljub Stamenković bio je kapiten probrane plejade najtalentovanijih fudbalera od kada su se Srbi naselili na ove terene. Počeo je u užičkoj Slobodi, dok je još bilo Titovo, pa se preselio u Crvenu zvezdu, a onda je sam sebe prognao u Ameriku?! Tamo je igrao mali fudbal, jer je za njega, ustvari, onaj veliki – bio mali. U Baltimoru je i zvanično proglašen za najboljeg igrača u istoriji „igre na petoparcu“…
Srba je u staroj Jugoslaviji bio najveće fudbalsko razočaranje?! Petar Popović je to objasnio ovako:
„I kad ujedini svet, fudbal nikako ne garantuje pravdu. On ume da proizvede tugu. Nju niko ne slavi… Ljudi su skloni da zaborave i garave anđele fudbala. Srećom, postoje, uzdignuti nad prosekom, taktikom i vizijama trenera, nezaobilazni šampioni igre, prvaci iskonskog u ljudskoj potrebi za nadigravanjem. Red koji je sredinom sedamdesetih počeo da izumire pred navalom atletičara, robota u ljudskom obličju i programiranih strašila u kramponima, imao je svoje autentične poslenike i na našim stadionima. Bez obzira na to za koga nam srce lupalo, njima smo se radovali…
Evo, Srbe! Šest je godina proveo više na klupi nego na travi, gledajući loše utakmice i još lošije igrače. Kad bi ušao, obično bi nastavio tamo gde ga je navijački mit držao i gde je prošli put stao – igrao je svoju igru. Umesto da zadovolji trenera, igrao je za dert navijača. Ne shvatajući maratonce bez cilja, ni stratege nespremne da oproste lucidnost i sklonost da se jurnjavi pretpostavi potez – Srba je srbovao sa loptom. Ulazeći u igru, on je samo promovisao budućnost nostalgije: nema prošlosti ni budućnosti fudbala bez dobrog loptanja.
Kao što je igrao, tako je i živeo. Obilaznik nefudbalskih mesta, zatvarač kafana, uživalac u porocima, propuštač treninga i izazivač žučnih rasprava na terenu i van njega, a opet obožavan među fudbalskim fanovima, rođen je da bi izrastao u mit o gamenu, mangupu koji svojim štosovima pleni publiku…

A, taj majstor, upravo Srba, ljubimac igre, živeo je, igrao i otišao kao igrač koji nije odigrao što je mogao da odigra. Samo 122 utakmice i samo 33 gola u šest godina na velikoj sceni… Dovodio je na treninge više gledalaca nego druge ekipe u derbi utakmicama. Kako ne bi kad je imao sve što su imali najređi: šalu u nogama, šalu u pogledu i šalu u pasu. Fudbal kao život – danas jesi, sutra nisi, sportske sudbine se prepliću. Retko ko je nosio toliko malera, povreda operacija, nesporazuma i nepravdi.
Fudbal je greh kad rođenom dribleru zabranite da dribla… Svakog fudbalera nešto krasi, a njegove najbolje sportske osobine su dribling, elegancija poteza, šut iz slobodnog udarca, pas, lucidnost i golgeterska završnica. Ono u čemu je Srba bio bez konkurencije jeste prijem lopte i njena kontrola u ataku ka golu.
Ako mu se to oduzme, onda mu preostaje samo da pije i peva, u čemu je takođe bio odličan.
Znao je život. To ga je koštalo. Igre, dresa i života.
Jednom, dok smo čekali da budemo zvanično saslušani zbog terevenke, rekao mi je:
„Dres je sudbina. Moj je samo sa brojem 10. Ja sam Zvezdina desetka. Drugačije ne mogu i više neću.“
Onda je otišao preko okeana da se igra fudbala. Postao je Elvis lopte. Ovenčan ljubavlju, slavom i dolarima, do kraja setan što nije nosio dres koji ga je boleo.
Deset su Pele, Šeki, Maradona… suvereni igre.
Kako je Srba igrao? Recimo, gurnu mu loptu ulevo. On je pomiluje i krene. Onako, tromo, pomalo polako, kao ne zna gde bi sa njom, kao neće ništa. I onda se desi što se desiti ne može. Lopta i Srba prođu gde nema prolaza. Usput se posvađa sa svakom logikom i manirom probisveta stigne na drugu stranu istine.
Gde je mesto rezervisano za gospodare fudbala.
Kad ne znaš šta ćeš sa fudbalom, daj ga Srbi i uživaj. On uvek nešto smisli.
Iz Amerike, vratio se u Užice. Tu je poginuo.
Retko sanjam. Nedavno mi baš Srba banuo. Kao, predvodi užičko kolo oko šesnaesterca na severnoj strani Marakane. Svira mu bela banda iz Guče. Nasmejan jer mu ispod jeleka dres. Sve me gleda dok cupka.
Odjednom namigne spuštajući pogled, naniže gde blešti desetka.
Od suvog zlata.“

A, mnogi su Srbu – tako ispada – češće čitali nego gledali?! Eto, u fudbalu je i to moguće. Ipak, svaku rečenicu Petra Popovića, mnogi bi, da mogu, isto tako napisali… Ustvari, svaka generacija ima svog Srbu Stamenkovića. U sledećoj se zvao Čava Dimitrijević…
I sve ih je spajalo osim dve krajnosti: Crvena zvezda i Partizan!
Čak su i napravili simboličnu izmenu – da srpski fudbal slučajno ne bi ostao bez autentičnog vilenjaka na terenu: te 1981. godine Srba je prestao da igra za Zvezdu, a Čava je počeo da igra za Partizan… Oni su se mimoišli, ali su im se sudbine srele: Srba je umro već 1996, a Čava je poživeo samo do 2006!
Eto, kad naši mladi igrači u nedelju, 29. januara, zagaze na travu „Kvalkom stadiona“ u San Dijegu, neka znaju da igraju i za Srbu Stamenkovića, boemskog Srbina koji je otkrio fudbalsku Ameriku pre nego što su svi oni rođeni.