MOJA REPREZENTACIJA | ALBERT NAĐ

Prvi gol: Hong Kong – Jugoslavija 1:3
„Oba puta kada sam tresao mrežu u dresu nacionalnog tima, u strelce se upisivao i Savo Milošević. Protiv Hong Konga, Savo dva, ja jedan. Protiv Malte, obrnuto. Ja dva, Savo jedan. Odigrao sam 45 utakmica, ali sam mogao i morao mnogo više. Bilo je perioda kada sam igrao sjajno u svom klubu, a nisam dobijao poziv. Ok, ne ljutim se. Ponosan sam na svaki taj minut koji sam proveo na terenu braneći boje svog državnog tima“.
Najlepši momenat: Hrvatska – Jugoslavija 2:2
„Svi znamo koliko je bilo tenzije uoči te utakmice. Rezultat od krucijalnog značaja za plasman, mi ili oni, visok rizik, naelektrisana atmosfera. Bukvalno je falila iskrica, da sve
eksplodira i poprimi neželjene razmere. Jarnijeva reakcija nije nikako išla u prilog smirivanju strasti. Iscenirao je faul, skočio na Batu i opsovao mu sve i svašta. U tom trenutku, na bilo
koga drugog da je udario, došlo bi do incidenta. Možda se ne bi dogodilo ono što je Mirković uradio, ali bi svakako izazvalo gužvu i haos na terenu. Dobro je poznat Baticin i moj
temperament, kada se Aranda mašio za džep i izvadio crveni karton, pojurio sam ka njemu i počeo da ga molim da promeni odluku. On mi kaže ‘kako da mu dam žuti, kad sam video šta je uradio’. Ja i dalje uporan ‘ma nisi ništa video’. Ali, nije vredelo. Ostali smo sa deset igrača i do kraja utakmice vodili divovsku borbu protiv brojčano jačeg protivnika“.
Najteži momenat: skidanje sa spiska za Svetsko prvenstvo 1998.
„Poturio sam leđa i cele te kvalifikacije igrao levog beka, poziciju koju niko drugi nije hteo da pokrije. Imali smo nekoliko klasičnih bekova u tom momentu, pre svega Sinišu Mihajlovića i
Dejana Stefanovića. Meni je bilo bitno samo da sam tu, zna se koliko ima registrovanih fudbalera u Srbiji i velika je čast biti među 20 odabranih. A to koji ću broj nositi na dresu je
potpuno svejedno. U Češkoj sam bio među najboljima na terenu i verovao sam da mi je tim nastupom zacementirano mesto na Mundijalu. Kada se približio baraž sa Mađarima, osetio
sam da nešto nije u redu. Petko je prvi prišao i rekao mi ‘Adi, nešto se sprema’. Nije mi bilo ni na kraj pameti da žele skroz da me se reše. Na kraju krajeva, nisam ni morao da igram tu
prvu u Budimpešti, ali fer je bio da bar u revanšu dobijem pet minuta. Da osetim pred punom Marakanom šta znači kada se reprezentacija ispraća na Svetsko prvenstvo. Valjda sam toliko zaslužio“.
Saigrač: Zoran Mirković
„Za njega sam bio spreman da se pobijem na terenu, što se može dokazati na primeru Roberta Jarnija. Jednostavno, u tom trenutku nisam znao za sebe. Zanimljiva scena dogodila se dva dana
posle utakmice na aerodormu u Frankfurtu. Pošto ni Zagreb ni Beograd nisu imali direktne linije za Sevilju, išli smo preko Nemačke i u jednom trenutku zapazim Roberta kako gura kofer i ide ka meni. Kada je podigao glavu i ugledao me, počeli smo obojica da se smejemo. Tada sam mu još jednom rekao ‘jesi mi drug, ali sam u tom trenutku hteo da te zadavim’. I pored svega, ja sam se
na toj utakmici osećao sigurnije, nego na onoj prvoj kada je nestalo struje u Beogradu. Tvrdim i dalje da Batica može da bude dobar trener. Ima pobednički mentalitet, disciplinu i privrženost
poslu“.
Oproštaj: Obala Slonovače – Jugoslavija 3:2
„Laž je da sam na toj utakmici namerno dobio crveni karton. Nikada to sebi ne bih dopustio. Ušao sam umesto Krstajića i opet su me stavili na levog beka. Sve mi se smučilo i znao sam da je to moja poslednja utakmica u reprezentaciji. Rekao sam ‘ooooruk i cepaj’. Ali, daleko od toga da sam namerno zaradio isključenje. Ušao sam muški u duel, ne razmišljajući da već imam žuti karton. Taj prvi sam dobio zbog nekog pomeranja lopte kod njihovog prekida. Ali, nebitno. Već je bio raspad sistema. Na tom Mundijalu, kako sam se nadao, dobro sam se udao“.