ПОНОС СРПСКИХ СУДИЈА | СРЂАН ЈОВАНОВИЋ ИСКРЕНО О ИЗЈАВИ ДА ЈЕ „СКЛОЊЕН СА ЛИСТЕ“, САУДИЈСКОЈ АРАБИЈИ, САВЕЗУ И ТОМЕ ЗАШТО СЕ СУДИЈЕ У СРБИЈИ ПОСЛЕ ЈЕДНЕ ГРЕШКЕ „СТАВЉАЈУ НА ЛОМАЧУ“

Један од најбољих српских фудбалских судија Срђан Јовановић, налази се тренутно у Саудијској Арабији и у разговору за сајт ФСС осврнуо се на изазове који га очекују у новој сезони.

„Чланови руководства ФС Саудијске Арабије писали су нашем Савезу и замолили за подршку, а ја сам отишао тамо и прихватио се обавезе да судим неколико утакмица у њиховом првенству. То је уобичајена пракса, на неки начин размена судија на нивоу две фудбалске организације. У Арабији нема довољан број квалитетних арбитара, али се користи ВАР технологија, што ми дође као неко додатно искуство. Морам да истакнем да сам овде, прошлог пута кад сам долазио, први пут у животу био Вар (главни у Вар соби). За мене је то био велики изазов, а као и за сваки посао потребно је „искуство. Ја сам и даље судија свог матичног Савеза и наравно да ћу се вратити у Србију и судити утакмице нашег шампионата“ – одмах је Јовановић објаснио детаље договора Фудбалских савеза Србије и Саудијске Арабије, уз констатацију да се већ 11. августа враћа у своју земљу и ставља на располагање матичној фудбалској организацији.

„Врло је специфично судити у Саудијској Арабији, пре свега због високих температура у ово доба године. Преко дана је 48, а ноћу 32 степена. Фудбал је другачији, игра се са много пасова, играчи често губе лопту на средини терена и судија мора да буде спреман, да не иде превише дубоко како би стигао да се врати на место прекршаја. Чудно је и без публике, ми судије не волимо да чујемо сваки глас и добацивање тренера поред аут-линије. Живо ме занима како УЕФА организује ове звучне ефекте да делује као да је пун стадион. Да ли су то снимљене матрице са претходних утакмица или прате акцију па подижу ниво тона у кабини. Није лоша идеја, само још увек нисам схватио како то раде“.

Последњих дана Јовановић је био у центру пажње домаће јавности, након изјаве Огњена Коромана да је склоњен са листе јер није пристао да намести резултат за Бродарац на утакмици Омладинске лиге Србије.

„То су приче које немају никакве везе са истином. Као прво, да сам склоњен, морао бих да будем враћан на ту исту листу. На елитној сцени српског фудбала судим последњих шест година у континуитету, од тога сам пет година интернационалац и никада нисам имао ни најмањи проблем са људима из руководства. Слатко сам се насмејао када сам прочитао изјаву да сам одбио да наместим резултат на утакмици Омладинске лиге. То су небулозе. Имам сјајан однос са председником ФСС Славишом Кокезом и са првим човеком Судијске организације Миланом Караџићем који је и мој лични пријатељ. Максимално сам на располагању својој матичној асоцијацији, Супер лига је моје такмичење и само ако смо најбољи на домаћем терену, имамо шансу да судимо велике међународне утакмице. Нормално је да ћу уочи неког озбиљног искушења у Европи, настојати да паузирам у српском првенству како бих смањио ризик од повреде“ – рекао је Јовановић, апострофирајући подршку коју од почетка каријере добија од Фудбалског савеза Србије:

„Знате и сами да сам имао част и привилегију да судим финалну утакмицу на Првенству Европе младих репрезентација у Италији, а за то такмичење сам се припремао у Спортском центру ФСС у Старој Пазови. Притом, људи из медицинског сектора Савеза су ми помогли да се опоравим од повреде коју сам вукао и на томе сам им неизмерно захвалан. Прво ми је изашао у сусрет Павле Симић, тим менаџер А селекције који ме је одвео код доктора Мишка Младеновића и физиотерапеута Зорана Вујића који су ме лечили и овим путем им се захваљујем. Нико од нас није индивидуалац, функционишемо као екипа, ми смо део ФСС и трудимо се сви заједно да будемо на највишем могућем нивоу. Морам да истакнем и своје најближе сараднике, Милана Михајловића и Уроша Стојковића, заједно смо пребродили проблеме са короном, заједно смо се опорављали и враћали у форму на Златибору и сада чекамо нове велике изазове на домаћој и међународној сцени“.

У Србији се после прве грешке, судије стављају на ломачу, док је у Европи ситуација потпуно другачија. Што судија направи већу грешку, то добија тежу и захтевнију утакмицу.

„Наравно. УЕФА се неће одрећи доброг судије због једне грешке. Они су тог судију стварали 10 година да би га сада скинули са листе после 90 минута. То би било нехумано. Ако судија вреди, он ће после те грешке бити најбољи на првој следећој утакмици. Можда је само имао лош дан, као што се играчу догоди да промаши пенал у финалној утакмици Светског првенства. Па зар су Италијани требали да стрељају Роберта Бађа у Пасадени 1994. године. Код нас је специфично поднебље. Свако јутро се будиш са том грешком коју си направио на претходној утакмици. Срећеш људе на улици и они те памте само по томе, нико се неће сетити да си пре тога врхунски одсудио 50 важних утакмица. Имамо судије које су биле сјајне током целе каријере и онда их је једна ситуација у дербију обележила за цео живот. Али то је незахвална страна позива фудбалског судије“.

Судије су људи од крви и меса, а као такви морају и да погреше. Нажалост, после тога треба живети са том грешком у глави…

„Одлична констатација. Данас у овој 3Д технологији, све се види и све се зна. Ми смо у априлу прошле године полагали за ВАР на једном турниру у Турској, морали смо да одсудимо две утакмице да бисмо добили сертификат. Ја сам на једној од тих утакмица, преиначио одлуку са жутог на црвени картон. У том тренутку је кренула борба са самим собом. Први пут у животу сам схватио да сам погрешио у току утакмице. Докле год не погледамо ситуацију, ми се у дубини душе надамо да камера неће открити грешку. Мораш да будеш довољно објективан да кажеш „да, ово је грешка“, промениш је на терену и наставиш да судиш као да се ништа није десило. Зато сам и рекао момцима из мог тима, уколико нам ВАР промени одлуку, нема панике, идемо даље. Лако ћемо после утакмице да седнемо у собу и да сатима анализирамо зашто смо погрешили“.

Наш млади судија је после завршних турнира за млађе селекције и Лиге Европе, прошле сезоне осетио и драж Лиге шампиона на утакмици између Ајакса и Лила.

„Две потпуно различите ствари, али пођеднако изазовне и интересантне. Лига шампиона је нешто о чему сам сањао први пут када сам узео пиштаљку у руке. То је највеће клупско такмичење на свету. Дерби је такође сан који сам успео да досањам. Родом сам из Београда и знам колико та утакмица значи навијачима и једног и другог тима“ – каже Јовановић и наводи веома интересантан пример из Енглеске:

„Тамо сваки судија пре доласка на листу има право да се изјасни и да напише име клуба за који навија. У том случају, њих не делегирају на мечевима тих клубова. Код нас је то практично немогуће јер у Србији већина људи навија или за Звезду или за Партизан. Нисам се никада изјашњавао, нити планирам. Стварно је сулудо писати о фудбалском судији који навија за неки клуб, иако је то сасвим природно. Сви смо ми као клинци одлазили на стадионе, имали своје идоле и симпатисали одређене клубове. То временом прерасте у професионализам, полако се та страст ставља у други план и ви своју каријеру усмеравате у потпуно другом правцу“.

Популарност Срђана Јовановића нагло је порасла после анегдоте са португалским репрезентативцем Пепеом.

„Меч између Португала и Фарских острва био је наше ватрено крштење на репрезентативном нивоу. Ми судије знамо и пре утакмице који играч може да нам направи проблеме у току игре. Пепе је по природи пргав и зато сам размишљао како да се припремим и како да остварим са њим неку здраву комуникацију. Пошто је први ушао у тунел, ја сам искористио прилику, пришао и реко му да га је поздравио Душко Тошић и да сам ја са Душком добар пријатељ. Рачунао сам пошто играју у истом клубу (Бешикташу), ваљда неће правити проблем пријатељу свог пријатеља. Тако је и било, био је скроз коректан, мада је и убедљив резултат на страни Португала допринео много мирнијој утакмици. Најзанимљивија ствар у целој причи је да се ја уопште нисам познавао са Душком. Али док се Пепе вратио у Истанбул и то проверио, ја сам свој посао већ био одрадио“.