ORLOVI OTPUTOVALI U RAZGRAD | ISTORIJAT MEČEVA SA BUGARSKOM, NEKA I TREĆA BUDE SREĆA (VIDEO)

Utakmica u Razgradu biće 33. odmeravanje snaga između naše i bugarske reprezentacije. Skor je apsolutno na našoj strani (19-6-7, gol razlika 67:43), mada smo se u poslednje vreme sastajali uglavnom u prijateljskim susretima.

Prva asocijacija na Bugare je antologijski duel u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1984. godine i pogodak Ljube Radanovića u poslednjim sekundama za pobedu od 3:2. Nakon minimalne pobede u Sofiji golom Nenada Stojkovića na asistenciju debitanta Mitra Mrkele, čak tri tima su uoči poslednjeg kola bila u igri za plasman na završni turnir. Nama i Bugarima je odgovarala isključivo pobeda, dok su Velšani u Kardifu pratili televizijski prenos iz Splita i nadali se nerešenom rezultatu koji bi ih ostavio na čelnoj poziciji naše kvalifikacione grupe i overio im vize za Francusku.

Tih 90 minuta meča između Jugoslavije i Bugarske ostalo je zapisano u analima kao jedna od najuzbudljivijih utakmica u istoriji našeg fudbala. Na poluvremenu 1:1 (Iskrenov-Sušić), na isteku poslednjeg minuta, 2:2 (Sušić-Dimitrov), uz nezaboravnu rolu Zorana Simovića koji je svojim bravurama, ali i nesvakidašnjim golmanskim intervencijama, zauvek proslavio legendarnog tv komentatora Mladena Delića (kud Simoviću). U trenutku kada se sudija spremao da odsvira kraj utakmice i označi početak velikog slavlja na ulicama Kardifa, Simović je iz očaja deganžirao do centra igrališta (nakon što je zaustavio još jedan u nizu opasnih naleta Bugara), lopta je došla do Mlinarića koji je odmah uputio pas na krilo do Zlatka Vujovića, usledio je centaršut u kazneni prostor, fenomenalan skok Radanovića i gol koji je celu zemlju doveo u stanje delirijuma.

‘Ljudi, je li to moguće’, urlao je komentator nacionalne televizije, dok su igrači na terenu leteli jedan drugom u zagrljaj i slavili ‘ludu’ pobedu protiv borbenih Bugara.

Već u narednom kvalifikacionom ciklusu ponovo smo naleteli na istočne susede, ali je epilog bio daleko lošiji. Remi bez golova u Beogradu i poraz od 2:1 u Sofiji (gol Milka Đurovskog), ključno su uticali da ostanemo bez plasmana na Svetsko prvenstvo u Meksiku 1986. godine.

To su ujedno bili i poslednji mečevi za bodove protiv reprezentacije koja je zvezdane trenutke svoje istorije doživela na Mundijalu u Sjedinjenim Američkim Državama 1994. godine, kada je predvođena Stoičkovom, Lečkovom i Kostadinovom, najpre izbacila Francusku u kvalifikacijama, a zatim zablistala na završnom turniru i obezbedila mesto među četiri najbolje selekcije na svetu (poraz u polufinalu od Italije).

Jedina dva susreta pod imenom Srbija, rešili smo u svoju korist, jedan sa Radomirom Antićem, a drugi sa Vladimirom Petrovićem kao selektorima nacionalnog tima. U posebnom sećanju je pobeda od 6:1 na stadionu Partizana, kada se Savo Milošević sa dva gola, ali i dva neverovatna promašaja sa bele tačke, oprostio od dresa državnog tima: „Ova utakmica na najbolji mogući način odslikava celu moju karijeru. Padovi, usponi, ali pre svega ogromna želja da se gine do poslednje kapi znoja i da se nikada ne odustaje“ – slikovito je Milošević opisao razvoj događaja posle prijateljske utakmice sa Bugarskom, 19. novembra 2008. godine.

Bugarska nam stoji na putu ka Nemačkoj 2024. godine, a slično je bilo i uoči premijernog izdanja Evropskog prvenstva, daleke 1960. godine, kada je naša reprezentacija tek u finalnom meču protiv SSSR, položila oružje i osvojila srebrnu medalju. Slavna generacija jugoslovenskog fudbala, predvođena Galićem, Kostićem i Šekularcem, slavila je u Beogradu sa 2:0 (Galić, Tasić), a remi u Bugarskoj 1:1, bio je dovoljan za plasman na završni turnir u Parizu i ujedno uvertira u antologijsko polufinale sa Francuskom. Pobeda od 5:4 protiv domaćina šampionata, jedan je od najvećih podviga naših fudbalera svih vremena u jedna od najspektakularnijih utakmica u istoriji Evropskog prvenstva.