Дан који се памти, дан када је Србија постала првак Европе! Први дан августа 2013. године остаје златним словима уписан у историји нашег репрезентативног фудбала. Србија је у узрасту до 19 година, славила против Француске, у великом финалу у Литванији, а десет година касније, у граду фудбалских легенди, у Убу, Фудбалски савез Србије обележио је велики јубилеј – 10 година од историјског успеха. У препуној сали Дома културе, уз сценографију која је присутне подсетила на највеће успехе српског репрезентативног фудбала, освојене титуле првака Европе и света, у Литванији и Новом Зеланду, било је и много деце, будућих шампиона. Фудбалски савез Србије, овим поводом, наменио је деци (регистровани играчи, дечаци и девојчице у узрасту до 19 година) Колубарског округа 1250 књига ‘Европски и светски шампион’, штива које говори о победничком путу две сјајне генерације.
Свечаност су својим присуством и причом која буду много емоција увеличали људи који су оставили велики печат приликом освајања Европе и света, тадашњи члан директорског тандема млађих селекција Савеза Митар Мркела и селектор омладинске репрезентације која је постала бесмртна у Литванији, Љубинко Друловић, али и сведок и учесник у освајању обе титуле, као тим менаџер, онда и у улози извештача са Новог Зеленда, један од коаутора књиге, Игор Гачић. Ред приче, ред аплауза, ред слике и филма који се не заборавља, голови из Литваније и са Новог Зеланда, уз обраћање актера путем видео линка, Немање Максимовића и Марка Павловског. Дан и догађај који свима остаје у сећању, а велике заслуге за фантастичну слику са Уба иду на адресу председника ФС РЗС Небојше Живановића и наравно, првог човека града који доживљава прави процват, градоначелника Уба Дарка Глишића. Испред Фудбалског савеза Србије присутнима се обратио Никола Лазетић, директор млађих категорија ФСС, а из првих редова све су пратили координатор млађих селекција ФСС Игор Матић, односно селектори млађих селекција ФСС, Душан Ђорђевић, Радован Кривокапић, Александар Луковић и Јован Дамјановић.
Један од твораца шампионског тима, тадашњи заменик директора млађих категорија ФСС Митар Мркела, присетио се детаља који су на почетку циклуса најавили велики подвиг у Литванији.
„Знали смо да у генерацијама 94 и 95 имамо много талентованих момака, Саво Милошевић и ја смо дуго размишљали коме да укажемо поверење на месту селектора. Избор је пао на Љубинка Друловића и сећам се првог нашег састанка на коме смо сва тројица направили план и поставили јасне циљеве. Слагали смо коцкице и никада нећу да заборавим контролну утакмицу против Бежаније, на којој су све линије тима функционисале беспрекорно и тада сам рекао ‘људи, ово мирише на добро’. Веровали смо у себе, рушили препреке у Литванији и заслужено стигли до европске круне“ – рекао је Мркела и открио занимљиву причу из периода пре Европског првенства:
„Нисамо имали право решење на позицији шпица за један важан турнир у Израелу, тадашњи тренер Партизана Сале Станојевић није нам дао Лазара Марковића и Николу Нинковића због неке европске утакмице, али ме је одвео на страну и шапнуо ми ‘имаш у Телеоптику једног малог Митровића, тресе мреже као луд, али немој молим те да кажеш Вуку Рашовићу од кога си добио информацију’. Позвали смо Митра који је у Израелу био најбољи стрелац турнира, тада је први пут ушао у репрезентативне селекције и није више ни излазио. Погледајте где је данас“ – испричао је Мркела и изазвао салву аплауза у препуном Дому културе у Убу.
Стратег златних Орлића Љубинко Друловић захвалио се свим члановима свог стручног штаба који су били вема важан део шампионског мозаика.
„Драго ми је што овде у Убу видим Ђорђа Васића и Горана Цветковића, заједно смо стварали овај тим и довели га до титуле европског првака. Са ове временске дистанце, тачно деценију после великог успеха, морамо да будемо поносни јер је већина тих момака направила велике каријере и стекла статус стандардног А репрезентативца. Још више нам импонује податак да су израсли у добре људе, што је могло да се наслути и у Литвенији, где су од стране домаћина и оперативаца УЕФА похваљени као екипа која плени понашањем и дисциплином.“
Друловић је такође открио интересантан детаљ у вези са најбољим стрелцем у историји српског репрезентативног фудбала:
„Ако ме питате шта је био кључни моменат нашег похода на титулу, рећи ћу вам да је то суспензија од четири утакмице због које Александар Митровић није могао да наступа за Партизан у европском такмичењу“ – нашалио се селектор, па наставио у озбиљнијем тону – „Одазвао се нашем позиву и у Литванији вукао екипу до коначне победе. Видело се већ тада да га одликује јак карактер, да плени харизмом и да ће бити будућност српског фудбала.“
Уз Мирка Врбицу и Небојшу Петровића, један од коаутора књиге ‘Светски и европски шампион’, Игор Гачић, био је непосредни сведок оба подвига златних Орлића, и у Литванији и на Новом Зеланду.
„Морам да поменем Милана Косановића и Милана Ђуричића, два човека која нису више међу нама, а оставили су неизбрисив траг у ове две репрезентације као сарадници двојице селектора Друловића и Пауновића. Много је лепих успомена из тог периода, много анегдота. Сећам се полуфиналне утакмице против Португала у Литванији, изводили су се пенали и последњи извођач за баш тим био је Александар Митровић. Када је кренуо ка лопту, држали смо се за главу на клупи и понављали ‘само да је не боцне, само да је не боцне’. Наравно, Митар је боцнуо и погодио.“ – рекао је Гачић и подсетио на антологијски говор Вељка Пауновића уочи финала Светског првенства на Новом Зеланду.
„Играчи су били под утиском победе у полуфиналу и причали су у хотелу има ли шта лепше у каријери једног спортисте од тога да игра финале Светског првенства против Бразила. Вељко им је рекао да има, а то је да се победи Бразил у финалу Светског првенства. Говор који је одржао у свлачионици уочи утакмице, заузима централно место у нашој књизи и представља модел како један селектор треба да мотивише екипу за утакмицу живота.“ – завршио је Гачић.
Важно је апострофирати чињеницу да циљ и намера свих учесника у изради овог капиталног дела није био само писани траг о историјским успесима ове две селекције, већ и жеља да се са њеним садржајем упознају сва деца у Србији (регистровани дечаци и девојчице у узрасту од 11 до 19 година, 52.000 дечака и девојчица) од Суботице до Врања. И тим поводом историјски успех генерације сјајних момака Предрага Рајковића, Немање Максимовића, Александра Митровића, браће Милинковић – Савић, Андрије Живковића, Милоша Вељковића, Марка Грујића, Марка Павловског и осталих „златних орлића“ доживео је своју промоцију, после ФС Београда https://fss.rs/fss-za-decu-srbije-svetski-i-evropski-sampion-u-rukama-hiljade-decaka-i-devojcica-sa-teritorije-fs-beograda/ и сада у највећем фудбалском региону у Србији. Махало се заставама Србије у препуној сали Дома културе, гутао сваки фрагмент са екрана, потези наших јунака, а аплаузима пратиле приче и анегдоте непосредних актера.
