SEĆANJE KOJE NE BLEDI | VELIKI TRIJUMF U PRAGU I SAVO MILOŠEVIĆ: GOL ZBOG KOJEG ME LJUDI I DANAS ZAUSTAVLJAJU NA ULICI (VIDEO)

U danima kada je svet zarobljen virusom COVID – 19 sećamo se vremena velikih rezultata i uspeha našeg rerezentativnog fudbala, a jedan od tih dana svakako je 2. april 1997.

Pre 23 godine, odigrana je čuvena utakmica u Pragu između Češke Republike i Jugoslavije u kojoj je naša reprezentacija slavila sa 2:1 i osvojila ključne bodove u borbi za plasman na Svetsko prvenstvo u Francuskoj.

Jedan od junaka velike pobede bio je Savo Milošević, koji je u 82. minutu ušao u igru, a samo osam minuta kasnije postigalo odlučujući gol na asistenciju još jednog rezerviste – Ljubinka Drulovića.

„Moram da priznam da je to gol koji mi ljudi najviše pamte u Srbiji… onako, kada me sretnu na ulici… od svih golova, baš taj im je najdraži. Češka je bila izuzetno dobra reprezentacija, a ti golovi koji donose nešto i koji se postignu u poslednjem minutu, imaju specifičnu težinu. Pa kad je toliko drag svima, mora da bude i meni. Pored onih pet na Evropskom prvenstvu“ – rekao je Savo u razgovoru sa direktorom medijske službe FSS Nebojšom Petrovićem, tokom kojeg se prisetio još nekih dragih momenata iz reprezentativne karijere.

Krenimo redom. Od prva dva gola za nacionalni tim. Protiv Hong Konga.

„Dobro ih pamtim. Kod prvog je Buda Vujačić prošao po levoj strani i fenomenalno centrirao, ja sam se bacio i zakucao u ćošak. A drugi… dobio sam loptu od Piksija… odvratnu… kao i uvek (smeh)… bilo mi je jako teško da je smirim i da šutnem. Tu negde sa 15-16 metara, levom u suprotni ugao“.

Nedugo zatim, čuveni duel sa Urugvajem. Doduše prijateljski, ali pođednako drag svim igračima iz te generacije.

„Mene je taj gol prodao u Aston Vilu. Eto, to je podatak koji nije poznat javnosti. A priča ide ovako… Urugvajci su tri dana pre toga igrali protiv Engleske u Londonu… bilo je 0:0… Teri Venejbls je bio selektor, a utakmicu su iz svečane lože pratili predsednik federacije… ne znam kako se zvao… i prvi čovek Aston Vile, Dag Elis. Tražili su špica. Sticajem okolnosti, Venejbls je odlučio da dođe u Beograd i da pogleda naš duel sa Urugvajem. Posle utakmice je pozvao Elisa i rekao ’evo vam špic’“.

Malo zbog gola, a malo zbog marame na glavi. Bilo je nemoguće ne primetiti takvog fudbalera….

„Zaradio sam 12 kopči posle jednog Derbija na Partizanovom stadionu. Ostao sam da dam izjavu za RTS i kada sam krenuo ka svlačionici nisam primetio da su radnici već počeli da navlače ona metalna vrata. Srećom pa su ih navlačili, a nisu ih spuštali… verovatno bi me ubili. Uglavnom, odmah sam morao u Urgentni na ušivanje i tu maramu sam nosio zbog rasekotine na glavi“.

Malo zbog rasekotine, malo i zbog modnih trendova…

„Hahaha… više se to dopalo ljudima iz Aston Vile, nego meni. Toliko, da su mi na zvaničnoj promociji u Birmingemu uručili dres, šorts, štucne i… maramu! Bili su ubeđeni da je to moj imidž. Osmislili su čitavu marketinšku kampanju i marama je prvih par dana išla kao alva u zvaničnom šopu. Posle su insistirali da je nosim… ali sam odbio… smetala mi je tokom igre… mada se kajem što ih nisam poslušao. Bio bih jedini fudbaler na svetu sa maramom na glavi. To su čak i propisi dozvoljavali“.

Dolazimo i do Svetskog prvenstva 1998. Moćna ekipa, neslavan epilog.

„Bili smo jedan od najskupljih timova na svetu u tom momentu. Velika šansa je propuštena protiv Nemačke. Umesto da damo treći gol i zatvorimo utakmicu, dozvolili smo im da se vrate i iščupaju bod. Ne bismo išli na Holanđane, nego na Meksiko… ili Ekvador. I posle se sve otvaralo. Kvalitet te ekipe je bio daleko iznad rezultata u Francuskoj“.

Mnogo klase na sredini terena i jedina dilema u špicu. Darko ili Savo u epizodi ’može biti samo jedan’.

„Konkretno, Darko Kovačević je bio naš najbolji igrač na utakmici sa Nemačkom. Mislim da Nemce u poslednjih 30 godina niko nije tako razbio kao on. Koler i onaj drugi što ga je čuvao… nisu znali šta ih je snašlo. Najviše zahvaljujući njegovoj igri, imali smo 2:0 i još par zicera za treći gol. Darko i ja nikada nismo imali neku vrstu rivaliteta i odbojnosti, iamo smo bili direktni konkurenti za mesto u timu. Uvek smo bili prijateljski nastrojeni. Vremenom su nas i naše porodične tragedije dodatno zbližile… Darko i ja se danas bolje razumemo nego svi drugi međusobno. Svakako, jedan od mojih najboljih prijatelja u reprezentaciji“.

Idemo dalje… Kvalifikacije za Belgiju i Holandiju. Maksimir. ’Jesi ili nisi’ u duelu sa bivšom braćom.

„To je najteža utakmica u mom životu. I to mogu da ilustrujem na sto načina. Batica je isključen i mi u poluvremenu sedimo u svlačionici… pošto je mene pratio glas da imam previše dodira sa loptom… više nego što bi špic smeo da ima… e tu u Zagrebu, kada smo se vraćali na teren, Jokan mi priđe i kaže ’evo ti sad utakmica kao stvorena za tebe, uzmi loptu i ne daj je nikome… dok sudija ne odsvira kraj’. Kao da je slušao Renca Ulivijerija, koji mi je to istao pričao u Italiji (smeh). To sam i radio u drugom poluvremenu… što sam više mogao. Fizički izuzetno zahtevna utakmica… sa dosta trke, agresije, duela, udaraca…“.

Deki Stanković je rekao da su to utakmice koje igraš i plačeš. Svestan si da više ne možeš… da padaš… ali ćutiš i kidaš.

„Sećam se… u nekom 70. minutu… vidim zamenu, ulazi Savićević, ja razmišljam 100 posto vadi mene… jer igram u špicu, imamo igrača manje, imamo rezultat… ok, ima još do kraja, ali nema više snage. Sudija diže onu tablu, ja krećem ka aut-liniji i vidim broj 8. Valjda je Mijat već tražio izmenu. I ja stanem onako… i gledam onaj ’8’… i kažem sebi ’šta ću ja sad još 15 minuta plus nadoknada’… jer i kod mene sve otkazuje. Ali, sila boga ne moli. Čovek nije ni svestan koliko može dok ga ne natera nevolja. Nekako smo izdržali i ostvarili istorijski rezultat. Španac Aranda je delio pravdu i malo smo popričali posle utakmice ispred svlačionice. On je rekorder po broju odsuđenih duela Reala i Barselone. Samo mi je rekao ’El Klasiko je liga petlića u odnosu na ovo što sam večeras doživeo’“.

Spektakl. Euforija. Uvertira u novu ’ludnicu’ na Evropskom prvenstvu.

„Dok sam bio klinac, moj idol je bio Marko Van Basten. On je Evropsko prvenstvo ’88 počeo na klupi, kasnije postigao onaj istorijski gol protiv SSSR i bio najbolji strelac turnira. I sećam se, kada se završio šampionat u Belgiji i Holandiji, prošlo mi je kroz glavu da sam uradio poptuno istu stvar kao čovek kome sam se divio u detinjstvu. Neverovatno. Mnogim ljudima nikada ne uspe da ostvare svoje snove, a ovo je zaista bio ludački san. Jedna stvar je da sanjaš da igraš u Partizanu, da odeš negde u Evropu, sve je to ok… Ali da uradiš nešto potpuno identično, a opet teško ostvarivo, kao što je pošlo za rukom tvom uzoru… to je već blago nezamislivo. Ludo“.

Baš kao i celo Evropsko prvenstvo. Jugoslavija je sve tri utakmice u grupi završila sa deset igrača. Miha protiv Slovenije, Keža protiv Norveške…

„… i na kraju Jokan protiv Španije. Auuuuu… ta utakmica protiv Španije… to je bilo sramotno… suđenje i taj gol Španaca u ne znam kom minutu… i zašto… iz kog razloga… mislim, znam zašto… ali… Zaslužili smo da budemo prvi u grupi i da idemo na lakšeg protivnika od Holandije. I verovatno bih izbegao jedan od najtežih dana u mom životu. Taj meč u Roterdamu smo dočekali izmoreni jer smo svaku utakmicu u grupi završavali sa igračem manje. I onda sa Holandijom… domaćinom turnira… Dao sam taj počasni gol na 6:0 i to su čudne emocije… znaš da ti taj gol donosi priznanje za najboljeg strelca, a ne možeš da razmišljaš o tome jer u glavi imaš najgore košmare. Gubio sam ja i sa klubovima 5:1 ili 4:0. Ali me ni blizu nije zabolelo kao taj debakl na De Kajpu“.

https://www.instagram.com/p/B-ekcH4j6nX/?igshid=1rm0947kxz3bd