DUŠAN TADIĆ | OD ANTALIJE DO MINHENA, 111 EPIZODA MAGIJE I SAVRŠENSTVA

Rekordi su tu da bi se rušili. Ali rekorde ne može svako da sruši. Samo odabrani.

Dušan Tadić je na utakmici sa Kiprom, koja je odigrana 25. marta ove godine u Larnaki, 106. put u karijeri obukao dres sa državnim grbom, nadmašio Branislava Ivanovića i ušao u istoriju kao fudbaler sa najviše nastupa za reprezentaciju Srbije.

“Osećaj je zaista lep. Beskrajno hvala svim ljudima iz reprezentacije i Fudbalskog saveza Srbije koji su se potrudili da mi utakmica u Larnaki ostane u najlepšoj uspomeni. Šteta što rekord nije obeležen golom, a imao sam odličnu šansu u drugom poluvremenu. Kiparski igrač je udario u moju nogu, nije imao nameru da ide na loptu, ne znam zašto sudija nije svirao penal. Nema veze, bitno je da smo pobedili.“ – rekao je Tadić neposredno posle meča protiv Kipra, reprezentacije kojoj je najviše puta u karijeri tresao mrežu (3). Dva puta u Nikoziji 2013. godine u pobedi od 3:1 i jednom u Užicu kada je pored gola upisao i fenomenalnu asistenciju Mitroviću za pobedu od 2:0.

Debitovao je 14. decembra 2008. godine na prijateljskoj utakmici u Antaliji protiv Poljske, a poslednji 111. nastup zabeležio na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj protiv Danske.

„Godine prolaze, ali se neke utakmice ne zaboravljaju. Recimo, ta prva protiv Poljske. Radomir Antić je pružio šansu igračima iz domaće lige među kojima smo bili Đurić, Aleksić, Vulićević i ja iz Vojvodine. Lepo iskustvo. Ćurčić je sedeo na klupi, ali je Antić držao sastanke. Ne sećam se njegovih reči, znam samo da smo se pretvorili u uvo i slušali sa velikim zadovoljstvom čoveka koji je vodio tri najslavnija španska kluba. Odigrao sam solidno jedno poluvreme i onda prepustio mesto na terenu Darku Lazoviću.“

Meč broj 25 bio je u Sao Paolu protiv Brazila 2014. godine.

„Dobili smo priliku da protiv domaćina osetimo atmosferu Svetskog prvenstva. Oni su bili u grupi sa Hrvatskom i poslužili smo im kao poslednji test, šest dana pre starta šampionata. Pobedili su sa 1:0 golom Freda, ali smo ostavili odličan utisak i mediji u Brazilu su pisali o panici u redovima svoje reprezentacije i formi koja ne obećava pred okršaje na Mundijalu. Ispostavilo se da su bili u pravu, jer im je Nemačka nanela jedan od najtežih poraza u istoriji i srušila im snove o osvajanju trofeja na domaćem terenu.“

Meč broj 50 u Torinu protiv Maroka.

„Opet predigra Svetskog prvenstva, ali smo ovoga puta mi proveravali formu za nastup na velikom takmičenju. U sećanju mi je ostala vrhunska pasta koju smo jeli u hotelu za ručak. Smazao sam dva tanjira kao od šale, nikada pre i posle toga nisam probao ukusniji italijanski specijalitet. Utakmica je bila zanimljiva, oni su pružili bolju partiju i zasluženo pobedili sa 2:1. Upisao sam se u strelce zajedno sa svojim saigračem iz Ajaksa Hakimom Ziječom.“

Meč broj 75 ima posebnu draž jer je značio početak trijumfalnog puta ka smotri svetskog fudbala u Kataru.

„Portugal je u tom trenutku bio aktuelni evropski prvak i osvajač Lige nacija. Ušli smo u meč sa previše respekta i loše odigrali prvo poluvreme. Oni su poveli sa 2:0 i mnogi su očekivali debakl Srbije u nastavku susreta. Zbili smo redove, zaigrali kao preporođeni i pokidali drugo poluvreme. Drugi gol je pao posle akcije iz udžbenika, možda i najlepše u mojoj reprezentativnoj karijeri. Tako uvek treba da igramo. Jednostavno, brzo i sve iz prve. Fudbal je u suštini jednostavna igra. Odigraš, nastaviš da trčiš, ponudiš se, pas u dubinu i gol. Nema tu puno filozofije. Remi sa Portugalom je bio početak jedne prelepe priče koja se završila veličanstevnim epilogom u Lisabonu.“

Jubilarna stotka overena je u Kaunasu protiv Litvanije.

„Naše redovne mušterije u kvalifikacijama za velika takmičenja. Nisu uopšte naivna ekipa, mnogima su otimali bodove. Mađari su ih oba puta dobili golovima u poslednjim sekundama meča. Presudio je naš pristup utakmici, maksimalno ozbiljno i motivisano od prvog sudijskog zvižduka. Znali smo da svaki kiks može da nas udalji od Nemačke. Otvorili smo utakmicu brzim golovima i posle je svi bilo rutina. Mitar je het-trikom već na poluvremenu upisao tri boda na konto Srbije.“

Ređaju se fotografije i bude najlepše uspomene. Prvi put s kapitenskom trakom u Podgorici protiv Crne Gore. Prva utakmica sa Banetom Ivanovićem zajedno u timu protiv Jermenije u Jerevanu.

„Nisam se dugo čuo sa Banetom, poslednji put pre nekoliko meseci telefonom. Izuzetan momak koji je mnogo dobrih stvari uradio za reprezentaciju. Klupska karijera za svako poštovanje. Bilo mi je krivo kada se povukao jer je iskustvo igrača njegovog kalibra od neprocenjivog značaja za svaku ekipu. Ima jedna lepa fotografija iz Moldavije kada sam mu namestio gol u pobedi od 3:0. Bane je imao neverovatan skok, dovoljno je da nabaciš loptu u protivnički šesnaesterac i to je siguran gol. Svi su se čudili koliko čovek može da skoči. Možda i više od Mitra, ali Mitar sa druge strane ima odličan tajming i ume da oseti gde će lopta da padne.“

Prvi gol u reprezentativnom dresu protiv Velsa. Gde drugo nego u Novom Sadu. Ipak, jedna druga utakmica sa Velšanima zaslužuje posebno mesto u spomenaru Dušana Tadića.

„Svima su u sećanju scene iz Kardifa kada tokom cele utakmice nisam mogao da zaustavim krvarenje iz nosa. Duel sa Tejlorom je bio u žaru borbe, ali nije bilo logike da u toj situaciji tako ide na loptu. Doktoru Mladenoviću sam rekao da mi namesti nos, nije bilo sile koja može da me natera da izađem iz igre. Imao sam želju da uništim Tejlora. Jedva sam čekao revanš da mu se osvetim na fudbalski način. Da ga driblam, vrtim, vozam, udaram, nosim na leđima. Sportski da ga ‘istučem’, bukvalno da se oseća loše. Nažalost, nije došao u Beograd. Mnogo sam se razočarao kada sam video da nije na spisku. Igrao je u Aston Vili, ali se ni u Engleskoj nikada više nismo sreli. Doktor u Sautemptonu je bio u čudu, nije mogao da veruje koliko sam krvi izgubio za 15 dana. Jedva sam stajao na nogama od malaksalosti.“

Još jedna lepa fotka, proslava plasmana na Evropsko prvenstvo i pobednički ples sa saigračima u Leskovcu.

„To je došlo spontano. Nešto su me Mlađa i Mitar zezali kako plešem na nekoj proslavi, tu su bili Žile, Velja, Maksa… Počeli su da me imitariju, svi smo prihvatili šalu i ispalo je simpatično. Još jedan detalj koji govori o zajedništvu u reprezentaciji. Lep ambijent u Leskovcu, dobar teren, mučili smo se sa Bugarskom, ali je najvažnije da smo posle 24 godine omogućili našim ljudima da gledaju svoju reprezentaciju na Evropskom prvenstvu.“

Mesi, Ronaldo, Nejmar… Odmerio je Duća za ovih 16 godina snage sa najvećim asovima svetskog fudbala.

„Mesi je definitivno najveći majstor protiv koga sam igrao. Sreli smo na na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine. Kristijano je primer kako se radom i odricanjem može do vrhunske karijere. Nejmar takođe igrač vanserijskog kvaliteta, ali i veliki simulator. Vidi se na jednoj fotografiji sa Svetskog prvenstva koliko je vešt da isfolira faul. Nisam ga ni pipnuo, on je jauknuo i pao. Ume da digne noge i poleti u vazduh, deluje da si ga ubio. Kako da te ne iznervira. Morao sam na toj utakmici oštrije da reagujem, neke stvari jednostavno ne možeš da prećutiš.“

Nije lako posle 111 mečeva opredeliti se za najlepši stadion u reprezentativnoj karijeri.

„Možda onaj Lusail u Kataru gde smo igrali protiv Brazila. Bio je poprište i finala Svetskog prvenstva. Deluje zaista spektakularno, tribine podsećaju na Santijago Bernabeu. Najdraži je svakako Da Luš, jer smo tamo uvek dobro igrali protiv Portugala. Oba puta sam se upisao u strelce, jednom iz penala kada je završeno 1:1 i jednom iz igre u onoj antologijskog utakmici koja je ušla u sve anale našeg fudbala. Veličanstvena lisabonska noć zauvek će ostati u srcima svih članova naše generacije.“

Za kraj, još jedna divna fotografija: tandem koji je pomerio granice i ispisao istoriju srpskog fudbala: Tadić i Mitrović – Moša i Tirke savremenog doba.

„Dopada mi se poređenje. Zadovoljstvo je igrati sa Mitrom, dečko je neverovatan. Uvek željan i gladan golova, veliki profesionalac. Definitivno, najjači špic sa kojim sam igrao u karijeri. Znamo se u dušu i zato smo tako i funkcionisali na terenu. Mesecima se ne vidimo, a onda dođe okupljanje reprezentacije i kao da se nismo ni razdvajali. Tačno sam znao kada da mu dodam loptu i on je tačno znao kada da utrči u prostor. Neverovatan osećaj.“

Neverovatan tandem. Jedan je rekorder po broju golova, drugi rekorder po broju nastupa. Kandidati za ‘Kuću slavnih’ srpskog reprezentativnog fudbala.

„Nikada nisam pridavao veliku važnost brojkama i rekordima. Oni su tu da bi se rušili. I ove naše će neko od mlađih igrača sigurno srušiti jednog dana. Tako i treba da bude.“

Tačno tako. Ali rekorde ruše samo odabrani.
Dušane, hvala za sve!