Архива

У сусрет мечу САД – Србија : Србин који је открио фудбалску Америку

21.01.2017.

Репрезентација Србије, у недељу 29. јануара 2017. године изаћи ће на мегдан селекцији Америке. Пријатељски меч биће одигран у Сан Дијегу, у Калифорнији, баш тамо где се рађао и где је умирао амерички сан надобудних Европљана. Један од њих, баш Србин, и баш надобудни, беше и Србољуб Срба Стаменковић. Рођен је у Ужицу, 31. јануара 1956. године, тамо је и чудно скончао, 28. јануара 1996, не дочекавши ни 40. рођендан. Ово је прича о њему, највећем Србину у америчком фудбалу, у славу рођења и смрти и дана када ће његова Србија заиграти пријатељски фудбал у Америци…
Вадимо из архиве текст генијалног Петра Поповића, јер о Срби су многи писали, али никад нико није лепше описао један кратак живот без дугачког сажаљења.

Они млађи можда не знају, али Србољуб Стаменковић био је капитен пробране плејаде најталентованијих фудбалера од када су се Срби населили на ове терене. Почео је у ужичкој Слободи, док је још било Титово, па се преселио у Црвену звезду, а онда је сам себе прогнао у Америку?! Тамо је играо мали фудбал, јер је за њега, уствари, онај велики – био мали. У Балтимору је и званично проглашен за најбољег играча у историји „игре на петопарцу“…
Срба је у старој Југославији био највеће фудбалско разочарање?! Петар Поповић је то објаснио овако:
„И кад уједини свет, фудбал никако не гарантује правду. Он уме да произведе тугу. Њу нико не слави… Људи су склони да забораве и гараве анђеле фудбала. Срећом, постоје, уздигнути над просеком, тактиком и визијама тренера, незаобилазни шампиони игре, прваци исконског у људској потреби за надигравањем. Ред који је средином седамдесетих почео да изумире пред навалом атлетичара, робота у људском обличју и програмираних страшила у крампонима, имао је своје аутентичне посленике и на нашим стадионима. Без обзира на то за кога нам срце лупало, њима смо се радовали…
Ево, Србе! Шест је година провео више на клупи него на трави, гледајући лоше утакмице и још лошије играче. Кад би ушао, обично би наставио тамо где га је навијачки мит држао и где је прошли пут стао – играо је своју игру. Уместо да задовољи тренера, играо је за дерт навијача. Не схватајући маратонце без циља, ни стратеге неспремне да опросте луцидност и склоност да се јурњави претпостави потез – Срба је србовао са лоптом. Улазећи у игру, он је само промовисао будућност носталгије: нема прошлости ни будућности фудбала без доброг лоптања.
Као што је играо, тако је и живео. Обилазник нефудбалских места, затварач кафана, уживалац у пороцима, пропуштач тренинга и изазивач жучних расправа на терену и ван њега, а опет обожаван међу фудбалским фановима, рођен је да би израстао у мит о гамену, мангупу који својим штосовима плени публику…

А, тај мајстор, управо Срба, љубимац игре, живео је, играо и отишао као играч који није одиграо што је могао да одигра. Само 122 утакмице и само 33 гола у шест година на великој сцени… Доводио је на тренинге више гледалаца него друге екипе у дерби утакмицама. Како не би кад је имао све што су имали најређи: шалу у ногама, шалу у погледу и шалу у пасу. Фудбал као живот – данас јеси, сутра ниси, спортске судбине се преплићу. Ретко ко је носио толико малера, повреда операција, неспоразума и неправди.
Фудбал је грех кад рођеном дриблеру забраните да дрибла… Сваког фудбалера нешто краси, а његове најбоље спортске особине су дриблинг, елеганција потеза, шут из слободног ударца, пас, луцидност и голгетерска завршница. Оно у чему је Срба био без конкуренције јесте пријем лопте и њена контрола у атаку ка голу.
Ако му се то одузме, онда му преостаје само да пије и пева, у чему је такође био одличан.
Знао је живот. То га је коштало. Игре, дреса и живота.
Једном, док смо чекали да будемо званично саслушани због теревенке, рекао ми је:
„Дрес је судбина. Мој је само са бројем 10. Ја сам Звездина десетка. Другачије не могу и више нећу.“
Онда је отишао преко океана да се игра фудбала. Постао је Елвис лопте. Овенчан љубављу, славом и доларима, до краја сетан што није носио дрес који га је болео.
Десет су Пеле, Шеки, Марадона… суверени игре.
Како је Срба играо? Рецимо, гурну му лопту улево. Он је помилује и крене. Онако, тромо, помало полако, као не зна где би са њом, као неће ништа. И онда се деси што се десити не може. Лопта и Срба прођу где нема пролаза. Успут се посвађа са сваком логиком и маниром пробисвета стигне на другу страну истине.
Где је место резервисано за господаре фудбала.
Кад не знаш шта ћеш са фудбалом, дај га Срби и уживај. Он увек нешто смисли.
Из Америке, вратио се у Ужице. Ту је погинуо.
Ретко сањам. Недавно ми баш Срба бануо. Као, предводи ужичко коло око шеснаестерца на северној страни Маракане. Свира му бела банда из Гуче. Насмејан јер му испод јелека дрес. Све ме гледа док цупка.
Одједном намигне спуштајући поглед, наниже где блешти десетка.
Од сувог злата.“

А, многи су Србу – тако испада – чешће читали него гледали?! Ето, у фудбалу је и то могуће. Ипак, сваку реченицу Петра Поповића, многи би, да могу, исто тако написали… Уствари, свака генерација има свог Србу Стаменковића. У следећој се звао Чава Димитријевић…
И све их је спајало осим две крајности: Црвена звезда и Партизан!
Чак су и направили симболичну измену – да српски фудбал случајно не би остао без аутентичног вилењака на терену: те 1981. године Срба је престао да игра за Звезду, а Чава је почео да игра за Партизан… Они су се мимоишли, али су им се судбине среле: Срба је умро већ 1996, а Чава је поживео само до 2006!
Ето, кад наши млади играчи у недељу, 29. јануара, загазе на траву „Квалком стадиона“ у Сан Дијегу, нека знају да играју и за Србу Стаменковића, боемског Србина који је открио фудбалску Америку пре него што су сви они рођени.