ОРЛОВИ ОТПУТОВАЛИ У РАЗГРАД | ИСТОРИЈАТ МЕЧЕВА СА БУГАРСКОМ, НЕКА И ТРЕЋА БУДЕ СРЕЋА (ВИДЕО)

Утакмица у Разграду биће 33. одмеравање снага између наше и бугарске репрезентације. Скор је апсолутно на нашој страни (19-6-7, гол разлика 67:43), мада смо се у последње време састајали углавном у пријатељским сусретима.

Прва асоцијација на Бугаре је антологијски дуел у квалификацијама за Европско првенство 1984. године и погодак Љубе Радановића у последњим секундама за победу од 3:2. Након минималне победе у Софији голом Ненада Стојковића на асистенцију дебитанта Митра Мркеле, чак три тима су уочи последњег кола била у игри за пласман на завршни турнир. Нама и Бугарима је одговарала искључиво победа, док су Велшани у Кардифу пратили телевизијски пренос из Сплита и надали се нерешеном резултату који би их оставио на челној позицији наше квалификационе групе и оверио им визе за Француску.

Тих 90 минута меча између Југославије и Бугарске остало је записано у аналима као једна од најузбудљивијих утакмица у историји нашег фудбала. На полувремену 1:1 (Искренов-Сушић), на истеку последњег минута, 2:2 (Сушић-Димитров), уз незаборавну ролу Зорана Симовића који је својим бравурама, али и несвакидашњим голманским интервенцијама, заувек прославио легендарног тв коментатора Младена Делића (куд Симовићу). У тренутку када се судија спремао да одсвира крај утакмице и означи почетак великог славља на улицама Кардифа, Симовић је из очаја деганжирао до центра игралишта (након што је зауставио још један у низу опасних налета Бугара), лопта је дошла до Млинарића који је одмах упутио пас на крило до Златка Вујовића, уследио је центаршут у казнени простор, феноменалан скок Радановића и гол који је целу земљу довео у стање делиријума.

‘Људи, је ли то могуће’, урлао је коментатор националне телевизије, док су играчи на терену летели један другом у загрљај и славили ‘луду’ победу против борбених Бугара.

Већ у наредном квалификационом циклусу поново смо налетели на источне суседе, али је епилог био далеко лошији. Реми без голова у Београду и пораз од 2:1 у Софији (гол Милка Ђуровског), кључно су утицали да останемо без пласмана на Светско првенство у Мексику 1986. године.

То су уједно били и последњи мечеви за бодове против репрезентације која је звездане тренутке своје историје доживела на Мундијалу у Сједињеним Америчким Државама 1994. године, када је предвођена Стоичковом, Лечковом и Костадиновом, најпре избацила Француску у квалификацијама, а затим заблистала на завршном турниру и обезбедила место међу четири најбоље селекције на свету (пораз у полуфиналу од Италије).

Једина два сусрета под именом Србија, решили смо у своју корист, један са Радомиром Антићем, а други са Владимиром Петровићем као селекторима националног тима. У посебном сећању је победа од 6:1 на стадиону Партизана, када се Саво Милошевић са два гола, али и два невероватна промашаја са беле тачке, опростио од дреса државног тима: „Ова утакмица на најбољи могући начин одсликава целу моју каријеру. Падови, успони, али пре свега огромна жеља да се гине до последње капи зноја и да се никада не одустаје“ – сликовито је Милошевић описао развој догађаја после пријатељске утакмице са Бугарском, 19. новембра 2008. године.

Бугарска нам стоји на путу ка Немачкој 2024. године, а слично је било и уочи премијерног издања Европског првенства, далеке 1960. године, када је наша репрезентација тек у финалном мечу против СССР, положила оружје и освојила сребрну медаљу. Славна генерација југословенског фудбала, предвођена Галићем, Костићем и Шекуларцем, славила је у Београду са 2:0 (Галић, Тасић), а реми у Бугарској 1:1, био је довољан за пласман на завршни турнир у Паризу и уједно увертира у антологијско полуфинале са Француском. Победа од 5:4 против домаћина шампионата, један је од највећих подвига наших фудбалера свих времена у једна од најспектакуларнијих утакмица у историји Европског првенства.