Великан. Способан да обједини различите генерације, у распону од седам до 77 година. Чак и више. Да помири непомирљиве, годинама завађене стране Топчидерског брда. Да под исти свод скупи људе различитих бранши: уметнике, спортисте, политичаре. Да га сви гледају сузних очију. На вечни починак испраћен је Момчило Вукотић, највољенији Партизанов фудбалер и један од омиљених играча у доба кад је фудбал био приближан уметности, којој се и сам Моца кроз сликарство приближио по окончању богате каријере.
О његовом лику и делу сведочи податак да је сала у Скупштини града Београда била крцата на комеморативном скупу. Нема ко од виђенијих није дошао да се опрости од виртуоза каквих више нема.
Баш као што нема ни довољно упечатљивих речи да опишу живот и каријеру некадашње „десетке“ црно-белих, преминуле прошлог петка. Покушали су они који с речима умеју.
„На блиставом небу великих звезда Партизана, звезда Моце Вукотића ће сијати снажно све док је клуба, његових навијача и љубитеља. По свим данашњим правилима, био је тихи великан. Тиха, а права звезда. Ништа ванфудбалски га није занимало. У његовом животу нема афере, скандала или испада, ни по чему није налик садашњим селебрити ликовима у спорту, који се свакодневно, готово гладијаторски, боре за медијску пажњу, било позитивну или негативну. Моца је био фудбалски велемајстор, посвећен такмичењу, спорту, витешком надметању и головима. Све је заводио игром и знањем, богомдани таленат потврђивао само на терену, истрајно као и љубав према Партизану“, надахнуто је говорио Миодраг Вучелић, председник Партизана.
Почившем се дивио гледајући неке од представа за ужитак, у периоду од 1968. до 1978. и по повратку из Бордоа, од 1979. до 1984. Још један његов пријатељ Ненад Бјековић генерално је стена од човека. Мада, под ударом емоција и њему је глас дрхтао.
„Можда ће једном неко успети да исприча шта је Моца представљао свету и Србији, а да ништа не изостави. Трајао је деценијама, био најбољи ван терена и поред њега. Мајстор фудбалске игре, идол милиона. Учитељ. Симбол највиших вредности као муж, отац, деда и пријатељ. Његова кућа је показатељ да су животне вредности незамењиве и највредније“, истакао је вршилац дужности председника Фудбалског савеза Србије, описујући колико је Моца волео супругу Босу, како је на исправан пут извео синове Дејана и Николу, био ослонац и подршка унуцима, Данилу, Софији и Лени.
Једнако колико и пријатељ. За сва времена.
„Био је проницљив, успевао да пробуди таленат, што га је чинило ванвременским, нестварним, јер је са лакоћом стварао живот свима око себе, непогрешиво отварајући пут који је многе довео до звезда. Био је скроман, ненаметљив, господствен, поштован и приступачан, отвореног срца. Звезда која је ходала међу нама. Отуд не испраћамо само легенду фудбала, већ човека који је био наш ослонац, пријатељ, понос, снага и мотив. Драги мој пријатељу, брате мој, ми не пристајемо на растанак, не умемо и не можемо без тебе. Зато ти нећу рећи ’збогом’, већ, ’видимо се поново’. Дотад, знај, бићеш у сваком нашем дану и у срцу заувек“, додао је Ненад Бјековић, заменик председника ФСС..
Малтене јецајући, од човека кога је претекао по броју утакмица за Партизан, опростио се и Саша Илић.
„На врхунцу Моцине славе, угледни новинар Политике Стојан Протић је написао: ’Кад би се у фудбалу као у шаху додељивале титуле велемајстора, Момчило Вукотић би међу првима заслужио ту титулу’. Био је цењен због скромности, искрености, дружељубивости и подучавања млађих, што сам и сам осетио и на чему сам му вечно захвалан. Милутин Шошкић је једном изјавио да је Момчило Вукотић највољенији играча у историји црно-белих. Њега су сви волели. Зато није чудо што је Партизан у време кад је Вукотић био прва звезда тима придобио највише навијача, знао је да нагласи легендарни Шоле, чије речи поносно могу да потврдим“, сетно је говорио садашњи тренер Чукаричког.
Опроштај од највољенијег фудбалера Партизана
Великан. Способан да обједини различите генерације, у распону од седам до 77 година. Чак и више. Да помири непомирљиве, годинама завађене стране Топчидерског брда. Да под исти свод скупи људе различитих бранши: уметнике, спортисте, политичаре. Да га сви гледају сузних очију.
На вечни починак испраћен је Момчило Вукотић, највољенији Партизанов фудбалер и један од омиљених играча у доба кад је фудбал био приближан уметности, којој се и сам Моца кроз сликарство приближио по окончању богате каријере.
О његовом лику и делу сведочи податак да је сала у Скупштини града Београда била крцата на комеморативном скупу. Нема ко од виђенијих није дошао да се опрости од виртуоза каквих више нема.
Баш као што нема ни довољно упечатљивих речи да опишу живот и каријеру некадашње „десетке“ црно-белих, преминуле прошлог петка. Покушали су они који с речима умеју.
„На блиставом небу великих звезда Партизана, звезда Моце Вукотића ће сијати снажно све док је клуба, његових навијача и љубитеља. По свим данашњим правилима, био је тихи великан. Тиха, а права звезда. Ништа ванфудбалски га није занимало. У његовом животу нема афере, скандала или испада, ни по чему није налик садашњим селебрити ликовима у спорту, који се свакодневно, готово гладијаторски, боре за медијску пажњу, било позитивну или негативну. Моца је био фудбалски велемајстор, посвећен такмичењу, спорту, витешком надметању и головима. Све је заводио игром и знањем, богомдани таленат потврђивао само на терену, истрајно као и љубав према Партизану“, надахнуто је говорио Миодраг Вучелић, председник Партизана.
Почившем се дивио гледајући неке од представа за ужитак, у периоду од 1968. до 1978. и по повратку из Бордоа, од 1979. до 1984.
„Ту наизглед тишину правог великана украшава величанствена музика, арија из грла милиона Партизанових навијача који му одушевљени кроз више од 800 утакмица кличу, аплаудирају, дају махове и снагу, а он узвраћа енергију која се не стапа у хук или буку, већ у величанствени бескрајни концерт. У том сазвучју се разазнају борбене речи навијача: „Напред, Партизан“ и „Иде Моца са Балкана“. А он се племенито осмехује и даје гол, због чега се фудбал и игра“, додао је Вучелић.
Још један његов пријатељ Ненад Бјековић генерално је стена од човека. Мада, под ударом емоција и њему је глас дрхтао.
„Можда ће једном неко успети да исприча шта је Моца представљао свету и Србији, а да ништа не изостави. Трајао је деценијама, био најбољи ван терена и поред њега. Мајстор фудбалске игре, идол милиона. Учитељ. Симбол највиших вредности као муж, отац, деда и пријатељ. Његова кућа је показатељ да су животне вредности незамењиве и највредније“, истакао је вршилац дужности председника Фудбалског савеза Србије, описујући колико је Моца волео супругу Босу, како је на исправан пут извео синове Дејана и Николу, био ослонац и подршка унуцима, Данилу, Софији и Лени.
Једнако колико и пријатељ. За сва времена.
„Био је проницљив, успевао да пробуди таленат, што га је чинило ванвременским, нестварним, јер је са лакоћом стварао живот свима око себе, непогрешиво отварајући пут који је многе довео до звезда. Био је скроман, ненаметљив, господствен, поштован и приступачан, отвореног срца. Звезда која је ходала међу нама. Отуд не испраћамо само легенду фудбала, већ човека који је био наш ослонац, пријатељ, понос, снага и мотив. Драги мој пријатељу, брате мој, ми не пристајемо на растанак, не умемо и не можемо без тебе. Зато ти нећу рећи ’збогом’, већ, ’видимо се поново’. Дотад, знај, бићеш у сваком нашем дану и у срцу заувек“, додао је Бјековић.
Малтене јецајући, од човека кога је претекао по броју утакмица за Партизан, опростио се и Саша Илић.
„На врхунцу Моцине славе, угледни новинар Политике Стојан Протић је написао: ’Кад би се у фудбалу као у шаху додељивале титуле велемајстора, Момчило Вукотић би међу првима заслужио ту титулу’. Био је цењен због скромности, искрености, дружељубивости и подучавања млађих, што сам и сам осетио и на чему сам му вечно захвалан. Милутин Шошкић је једном изјавио да је Момчило Вукотић највољенији играча у историји црно-белих. Њега су сви волели. Зато није чудо што је Партизан у време кад је Вукотић био прва звезда тима придобио највише навијача, знао је да нагласи легендарни Шоле, чије речи поносно могу да потврдим“, сетно је говорио садашњи тренер Чукаричког.
Саша Илић за говорницом (© Стар спорт)Саша Илић за говорницом (© Стар спорт)
Како сам рече, услед велике разлике у годинама, није имао прилике да ужива непосредно у Моциним потезима, али…
„Био сам немерљиво срећан кад бих чуо да ме навијачи и новинари пореде са Моцом или говоре да сам његов наследник. Иако сам сматрао да претерују, речи су ми пријале и представљале велики мотив, као и похвале и савети које сам од њега добијао. Нема сумње да ће због свега што је урадио за Партизан уживати вечно поштовање свих нас који црно-беле волимо као очи своје. Иако ће његов вечни споменик бити његово дело, уверен сам да ће наш заједнички и вољени клуб умети да осмисли неки трајни спомен на свог славног аса. Споменик који би, не само подсећао на Моцу, већ био путоказ будућим генерацијама како се постаје истинска звезда и честит човек“.
Илићев предлог наишао је на снажан одјек у црно-белој породици, а за њега гласа и драмски писац Душан Ковачевић, који је деценијама играо мали фудбал са Моцом.
„Чини ми се да нема већег фудбалера који је имао мање неспоразума са људима. Био је човек бескрајне толеранције и скромности, господским животом остао пример како истовремено дохватити звезде и шетати по земљи. Моцу ћу памтити по елеганцији у животу и терену, као и осмеху којим је улепшавао дане. Подржао бих предлог Моциног најдаровитијег ученика, капитена Саше Илића, да се стадион у Хумској назове по Момчилу Вукотићу“, рекао је Душан Ковачевић.
А колика је громада, спортска и људска, био Моца видело се по томе што су га на вечни починак испратили људи из његовог Партизана: играчи различитих генерација (Илија Завишић, Иван Голац, Бранко Рашовић, Мустафа Хасанагић, Никица Клинчарски, Раде Залад, Ивица Краљ, Лазар Марковић), представници Фудбалског савеза ( генерални секретар Јован Шурбатовић, директор А репрезентације Стеван Стојановић, Дарко Рамовш, Миодраг Јанковић),тренери различитих спортова (Љубиша Тумбаковић, Душко Вујошевић, Зоран Мока Славнић), руководиоци (садашњи Милош Вазура, бивши Жарко Зечевић, Драган Ђурић, Зоран Поповић, Ратомир Бабић, Стојанче Ристевски), вечити ривали (Драган Џајић, Душан Савић, Владимир Петровић Пижон, Бошко Ђуровски, Митар Мркела, уз председника Светозара Мијаиловића и генералног директора Црвене звезде, Звездана Терзића), чланови кошаркашке секције (Остоја Мијаиловић, Млађан Шилобад) политичари (Ивица Дачић, Бранко Ружић, Вања Удовичич, Никола Никодијевић), представници медија, пријатељи, поштоваоци…
Јединствен!