НОРВЕШКА - СРБИЈА | ИСТОРИЈАТ ДУЕЛА

Први званични дуел између наше и норвешке фудбалске репрезентације био је пријатељског карактера и одигран је у Ослу 19. јуна 1949. године. Пред 24.000 гледалаца на стадиону ‘Улевол’ славили су наши момци са 3:1, а сви голови постигнути су у другом полувремену. Норвешка је дошла у вођство преко Бредесена у 60. минуту, а онда је уследио велики преокрет у режији наших најбољих играча Рајка Митића, Стјепана Бобека и Златка Чајковског.

Селектор Микица Арсенијевић извео је тим у саставу Шоштарић, Хорват, Чолић, Чајковски, Јовановић, Атанацковић, Михајловић, Митић, Валок, Бобек и Вукас.
‘Плави’ су тих година често одмеравали снаге са Норвежанима у пријатељским утакмицама и сваки пут је резултат био убедљиво у корист наше репрезентације. Памти се глатких 4:0 на стадиону ЈНА пред 45.000 гледалаца, уз феноменалну партију Тихомира Бате Огњанова, али и утакмица у Ослу, августа 1951, када је Југославија головима Вукаса, Зебеца и двоструког стрелца Стјепана Бобека, после само 30 минута игре водила са 4:0.

Нажалост, Норвежани су искористили шансу за реванш и то у најгорем могућем тренутку. У квалификацијама за Светско првенство у Енглеској 1966. године, наши су доживели тежак пораз од 3:0, иако су у тиму који је саставила селекторска комисија на челу са Александром Тирнанићем, играли фудбалери европског калибра попут Велибора Васовића, Владице Поповића, Јосипа Скоблара, Владице Ковачевића и Милана Галића. У Београду је било 1:1, а управо је Васовић у финишу првог полувремена изједначио резултат након што су Норвежани дошли у вођство голом Олеа Ставрума.

Генерација која је 1976. године имала привилегију да као домаћин Европског првенства јуриша на трофеј континенталног шампиона, на путу ка завршном турниру имала је Норвешку као једну од најтежих препрека. То су уједно били и први велики испити легендарног Бићета Младинића као селектора државног тима и успео је да их положи на најбољи могући начин. Наш тим је у обе утакмице славио са 3:1, у Београду је блистао двоструки стрелац Јосип Каталински, док су у Ослу мрежу Норвежана тресли Буљан, Блеки Богићевић и Шурјак.
И наредна два квалификациона циклуса у којима смо укрштали копља са Норвешком, завршена су пласманом наше репрезентације на завршни турнир. У борби за Европско првенство 1984, погодак Дулета Савића у Ослу није био довољан да се избегне пораз од 3:1, али смо у Београду били бољи и головима Златка Вујовића и Сафета Сушића славили победу која нам је трасирала пут на Француској.
Жреб нас је спојио и у квалификацијама за Светско првенство 1990, а на мечу у Ослу победника је решио антологијски гол Драгана Стојковића из слободног ударца.
Са два бода из Осла, пулени Ивице Осима направили су огроман корак ка Мундијалу, а виза за Италију дефинитивно је оверена на Кошеву против истог ривала, када је погодак Фарука Хаџибегића из пенала у 45. минуту ставио тачку на тријумфалан поход наших момака кроз квалификације и најавио све оно што ће се пар месеци касније догодити на теренима широм Апенина (један од највећих успеха у историји нашег репрезентативног фудбала).

Једини дуел са Норвешком на завршном турниру неког великог такмичења датира из 2000. године, када смо голом Сава Милошевића славили веома важну победу од 1:0 у преломној утакмици групне фазе Европског првенстгва у Белгији и Холандији.

Једно од најбољих издања нашег државног тима од како играмо под именом Србија, забележено је управо у мечу против Норвешке у баражу за Европско првенство 2020. Још је у свежем сећању апсолутна доминација Орлова током 120 минута рововске борбе у Ослу, као и фантастични голови јунака сусрета Сергеја Милинковић-Савића.
Норвежани су у текућем циклусу Лиге нација славили минималну победу у Београду, али би тај погодак Халанда могао брзо да падне у заборав уколико наши момци у уторак увече изборе прво место у групи и пласман у елитну дивизију европског фудбала. Као што рече капитен Тадић, тамо где квалитетом и припадамо.
Срећно момци!