ПОСТ ФЕСТУМ | САН ДУГ 24 ГОДИНЕ, ПРВИ ПУТ ПОД ИМЕНОМ СРБИЈА, НЕКИ НИСУ БИЛИ НИ РОЂЕНИ, ОД ПИКСИЈА КАПИТЕНА ДО СТОЈКОВИЋА СЕЛЕКТОРА, ОСТВАРЕН ПРВИ И НАЈВАЖНИЈИ СТРАТЕШКИ ЦИЉ РУКОВОДСТВА НА ЧЕЛУ СА ДРАГАНОМ ЏАЈИЋЕМ

Сан дуг 24 године, сан који је остварила група сјајних момака, оних који су једном већ исписали историју фантастичном победом у Лисабону. Сада су нацији подарили пласман на такмичење на којем репрезентација никад није учествовала под именом Србија! Дакле, од 2006. и дана осамостаљења, али време нас враћа у 2000. годину када је државни тим, тада под именом СР Југославија, последњи пут био учесник Првенства Европе. Колико је то далеко било најбоље говори чињеница да нас је тада у Белгији и Холандији као капитен предводио данашњи селектор. Драган Стојковић. А у тиму који је тада носио „плави“ дрес био је и Горан Ђоровић, асистент Стојковића у стручном штабу који је Србији подарио одлазак на самит најбољих европских селекција.

Пролазиле су године, силни циклуси, мењали се селектори, дешавале се ствари које немају везе са фудбалом, испади хулигана, који су утицали да фудбалска репрезентација Србије буде „изопштена“ из високог дома европског фудбала. Драган Стојковић је 14. селектор репрезентације од 2000. године, неко би после свега рекао, од Пиксија капитена до Стојковића селектора. Четврт века, заиста невероватна, нестварна чињеница колико је српски репрезентативни фудбал патио за пласманом на највеће континентално такмичење. И зато наклон Тадићу и друговима, стручном штабу на челу са селектором Стојковићем који су после 24 године нацији сервирали два везана највећа такмичења, Светско и Европско првенство.

Занимљиво звучи и податак да данас у селекцији имамо играче који нису били ни рођени када је национални тим последњи пут био учесник Првенства Европе. Лазар Самарџић, Иван Илић, Страхиња Ераковић, Страхиња Павловић…Душан Влаховић је имао тек шест месеци, а генерација (1995-96.) која је освојила свет на Новом Зеланду, једва да се сећа наступа Пиксијеве Југославије у Белгији и Холандији. Све то говори о значају пласмана на ЕУРО у Немачкој. Као и чињеница да је Србија Европи и свету у тих 24 године подарила велики број фантастичних играча, светски признатих величина, али играча који нису имали привилегију да носе дрес Србије на Првенству Европе.  Немања Видић, Бранислав Ивановић, Немања Матић, Александар Коларов, Владимир Стојковић, Марко Пантелић, Саша Илић, Милан Јовановић, Никола Жигић…велики, заиста велики број асова, списак је дуг, близу 250 играча је играло за репрезентацију у свим тим квалификацијама, који је пропустио одлазак на завршни самит најбољих европских селекција.

Важно је на крају апострофирати и чињеницу да је руководство Савеза на челу са председником Драганом Џајићем остварило први и најважнији стратешки циљ, постављен на првој седници ИО ФСС новог сазива – пласман најбољег националног тима на Европско првенство 2024. Важан темељ за остварење осталих приоритета, постављених циљева. Све за добро српског фудбала, клупског и репрезентативног.