Вести

СЕЋАЊЕ КОЈЕ НЕ БЛЕДИ | ВЕЛИКИ ТРИЈУМФ У ПРАГУ И САВО МИЛОШЕВИЋ: ГОЛ ЗБОГ КОЈЕГ МЕ ЉУДИ И ДАНАС ЗАУСТАВЉАЈУ НА УЛИЦИ (ВИДЕО)

02.04.2020.

У данима када је свет заробљен вирусом COVID – 19 сећамо се времена великих резултата и успеха нашег ререзентативног фудбала, а један од тих дана свакако је 2. април 1997.

Пре 23 године, одиграна је чувена утакмица у Прагу између Чешке Републике и Југославије у којој је наша репрезентација славила са 2:1 и освојила кључне бодове у борби за пласман на Светско првенство у Француској.

Један од јунака велике победе био је Саво Милошевић, који је у 82. минуту ушао у игру, а само осам минута касније постигало одлучујући гол на асистенцију још једног резервисте – Љубинка Друловића.

„Морам да признам да је то гол који ми људи највише памте у Србији… онако, када ме сретну на улици… од свих голова, баш тај им је најдражи. Чешка је била изузетно добра репрезентација, а ти голови који доносе нешто и који се постигну у последњем минуту, имају специфичну тежину. Па кад је толико драг свима, мора да буде и мени. Поред оних пет на Европском првенству“ – рекао је Саво у разговору са директором медијске службе ФСС Небојшом Петровићем, током којег се присетио још неких драгих момената из репрезентативне каријере.

Кренимо редом. Од прва два гола за национални тим. Против Хонг Конга.

„Добро их памтим. Код првог је Буда Вујачић прошао по левој страни и феноменално центрирао, ја сам се бацио и закуцао у ћошак. А други… добио сам лопту од Пиксија… одвратну… као и увек (смех)… било ми је јако тешко да је смирим и да шутнем. Ту негде са 15-16 метара, левом у супротни угао“.

Недуго затим, чувени дуел са Уругвајем. Додуше пријатељски, али пођеднако драг свим играчима из те генерације.

„Мене је тај гол продао у Астон Вилу. Ето, то је податак који није познат јавности. А прича иде овако… Уругвајци су три дана пре тога играли против Енглеске у Лондону… било је 0:0… Тери Венејблс је био селектор, а утакмицу су из свечане ложе пратили председник федерације… не знам како се звао… и први човек Астон Виле, Даг Елис. Тражили су шпица. Стицајем околности, Венејблс је одлучио да дође у Београд и да погледа наш дуел са Уругвајем. После утакмице је позвао Елиса и рекао ’ево вам шпиц’“.

Мало због гола, а мало због мараме на глави. Било је немогуће не приметити таквог фудбалера….

„Зарадио сам 12 копчи после једног Дербија на Партизановом стадиону. Остао сам да дам изјаву за РТС и када сам кренуо ка свлачионици нисам приметио да су радници већ почели да навлаче она метална врата. Срећом па су их навлачили, а нису их спуштали… вероватно би ме убили. Углавном, одмах сам морао у Ургентни на ушивање и ту мараму сам носио због расекотине на глави“.

Мало због расекотине, мало и због модних трендова…

„Хахаха… више се то допало људима из Астон Виле, него мени. Толико, да су ми на званичној промоцији у Бирмингему уручили дрес, шортс, штуцне и… мараму! Били су убеђени да је то мој имиџ. Осмислили су читаву маркетиншку кампању и марама је првих пар дана ишла као алва у званичном шопу. После су инсистирали да је носим… али сам одбио… сметала ми је током игре… мада се кајем што их нисам послушао. Био бих једини фудбалер на свету са марамом на глави. То су чак и прописи дозвољавали“.

Долазимо и до Светског првенства 1998. Моћна екипа, неславан епилог.

„Били смо један од најскупљих тимова на свету у том моменту. Велика шанса је пропуштена против Немачке. Уместо да дамо трећи гол и затворимо утакмицу, дозволили смо им да се врате и ишчупају бод. Не бисмо ишли на Холанђане, него на Мексико… или Еквадор. И после се све отварало. Квалитет те екипе је био далеко изнад резултата у Француској“.

Много класе на средини терена и једина дилема у шпицу. Дарко или Саво у епизоди ’може бити само један’.

„Конкретно, Дарко Ковачевић је био наш најбољи играч на утакмици са Немачком. Мислим да Немце у последњих 30 година нико није тако разбио као он. Колер и онај други што га је чувао… нису знали шта их је снашло. Највише захваљујући његовој игри, имали смо 2:0 и још пар зицера за трећи гол. Дарко и ја никада нисмо имали неку врсту ривалитета и одбојности, иамо смо били директни конкуренти за место у тиму. Увек смо били пријатељски настројени. Временом су нас и наше породичне трагедије додатно зближиле… Дарко и ја се данас боље разумемо него сви други међусобно. Свакако, један од мојих најбољих пријатеља у репрезентацији“.

Идемо даље… Квалификације за Белгију и Холандију. Максимир. ’Јеси или ниси’ у дуелу са бившом браћом.

„То је најтежа утакмица у мом животу. И то могу да илуструјем на сто начина. Батица је искључен и ми у полувремену седимо у свлачионици… пошто је мене пратио глас да имам превише додира са лоптом… више него што би шпиц смео да има… е ту у Загребу, када смо се враћали на терен, Јокан ми приђе и каже ’ево ти сад утакмица као створена за тебе, узми лопту и не дај је никоме… док судија не одсвира крај’. Као да је слушао Ренца Уливијерија, који ми је то истао причао у Италији (смех). То сам и радио у другом полувремену… што сам више могао. Физички изузетно захтевна утакмица… са доста трке, агресије, дуела, удараца…“.

Деки Станковић је рекао да су то утакмице које играш и плачеш. Свестан си да више не можеш… да падаш… али ћутиш и кидаш.

„Сећам се… у неком 70. минуту… видим замену, улази Савићевић, ја размишљам 100 посто вади мене… јер играм у шпицу, имамо играча мање, имамо резултат… ок, има још до краја, али нема више снаге. Судија диже ону таблу, ја крећем ка аут-линији и видим број 8. Ваљда је Мијат већ тражио измену. И ја станем онако… и гледам онај ’8’… и кажем себи ’шта ћу ја сад још 15 минута плус надокнада’… јер и код мене све отказује. Али, сила бога не моли. Човек није ни свестан колико може док га не натера невоља. Некако смо издржали и остварили историјски резултат. Шпанац Аранда је делио правду и мало смо попричали после утакмице испред свлачионице. Он је рекордер по броју одсуђених дуела Реала и Барселоне. Само ми је рекао ’Ел Класико је лига петлића у односу на ово што сам вечерас доживео’“.

Спектакл. Еуфорија. Увертира у нову ’лудницу’ на Европском првенству.

„Док сам био клинац, мој идол је био Марко Ван Бастен. Он је Европско првенство ’88 почео на клупи, касније постигао онај историјски гол против СССР и био најбољи стрелац турнира. И сећам се, када се завршио шампионат у Белгији и Холандији, прошло ми је кроз главу да сам урадио поптуно исту ствар као човек коме сам се дивио у детињству. Невероватно. Многим људима никада не успе да остваре своје снове, а ово је заиста био лудачки сан. Једна ствар је да сањаш да играш у Партизану, да одеш негде у Европу, све је то ок… Али да урадиш нешто потпуно идентично, а опет тешко оствариво, као што је пошло за руком твом узору… то је већ благо незамисливо. Лудо“.

Баш као и цело Европско првенство. Југославија је све три утакмице у групи завршила са десет играча. Миха против Словеније, Кежа против Норвешке…

„… и на крају Јокан против Шпаније. Аууууу… та утакмица против Шпаније… то је било срамотно… суђење и тај гол Шпанаца у не знам ком минуту… и зашто… из ког разлога… мислим, знам зашто… али… Заслужили смо да будемо први у групи и да идемо на лакшег противника од Холандије. И вероватно бих избегао један од најтежих дана у мом животу. Тај меч у Ротердаму смо дочекали изморени јер смо сваку утакмицу у групи завршавали са играчем мање. И онда са Холандијом… домаћином турнира… Дао сам тај почасни гол на 6:0 и то су чудне емоције… знаш да ти тај гол доноси признање за најбољег стрелца, а не можеш да размишљаш о томе јер у глави имаш најгоре кошмаре. Губио сам ја и са клубовима 5:1 или 4:0. Али ме ни близу није заболело као тај дебакл на Де Кајпу“.