ЧЛАНОВИ МЕДИЈСКОГ ТИМА ПОСЕТИЛИ ЛЕГЕНДАРНОГ АСА ОФК БЕОГРАДА И РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ И ПРИРЕДИЛИ МУ ЛЕПО ИЗНЕНАЂЕЊЕ | СЛИКА СА ДРАГАНОМ ЏАЈИЋЕМ И СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКИ УСПЕХ ИЗ ЧИЛЕА, ИЗАЗВАЛЕ БУЈИЦУ ЕМОЦИЈА КОД ЈОСИПА СКОБЛАРА
02.05.2024.
Историја фудбала је препуна легендарних прича и херојских тренутака који су ушли у колективну свест људи широм света. Од сензационалних победа до трагичних пораза, од индивидуалних бравура до колективних тријумфа. Моменти који су дубоко усађени у сећања навијача и представљају неизбрисив део културног наслеђа.
Фотографије које је 1962. године на Светском првенству у Чилеу направио чилеански фотограф Хуан Луко Валенцуела и које су шест деценија касније пронађене под прашином у подрумској просторији забачене куће у сеоцету на обалама Бискајског залива, од пре неколико дана красе и породичну галерију једног од ретких живих актера ‘немогућег Мундијала’.
Чланови медијске службе Фудбалског савеза Србије посетили су Јосипа Скоблара у његовој родној Привлаци и приредили му лепо изненађење. Урамљена тимска слика са утакмице против Уругваја, као и кадар прославе историјске победе против западне Немачке у четвртфиналу Светског првенства, изазвале су бујицу емоција код легендарног фудбалера ОФК Београда и југословенске репрезентације.
Скоблар је као члан славне генерације ‘романтичара с Карабурме’, освојио два трофеја Купа Југославије, а у периоду од 1961. до 1967. године одиграо је 32 утакмице за државни тим и постигао 11 голова.
„Много сте ме обрадовали. Ове фотографије оживљавају сећања на најлепше дане моје каријере“ – није крио емоције човек који је наступима у дресу Олимпика из Марсеја стекао орден витеза Националног реда у Француској.
„Немци су по мом мишљењу били главни фаворити за освајање Светског првенства у Чилеу. Раме уз раме са Бразилом, за које се знало да имају моћан тим и поред тога што се Пеле повредио већ на првој утакмици са Мексиком. Почели смо лоше, поразом од Совјетског Савеза који није утицао на расположење у екипи. Нисмо имали решење за чувеног Виктора Понедељника који је на сваком важном такмичењу тресао мрежу наше репрезентације.“
Није било разлога за панику, победа у другом колу против Уругваја одшкринула је Плавима врата четвртфинала.
„Дао сам гол из пенала за изједначење резултата, јер је Уругвај у раној фази утакмице дошао до вођства. Касније су Галић и Јерковић осигурали нашу победу. Дан уочи треће утакмице у групи, повредио сам се на тренингу и нисам могао да играм против Колумбије. Зглоб ми је био толико отечен да сам се плашио хоћу ли бити спреман за Немце.“
Фотографија са утакмице против Уругваја открила је тајну зашто су обе репрезентације дочекале крај са десеторицом играча на терену.
„Видим да је дошло до неке гужве, али се не сећам шта је био узрок. Судија је искључио Кабреру и Владицу Поповића. Са Владицом сам био цимер у репрезентацији, био је оличење поштења и спортског фер-плеја. Верујем да је и против Уругваја неоправдано зарадио искључење. Важно је да смо тукли Колумбију са 5:0 и без проблема изборили пласман у други круг.“
Југославију је у четвртфиналу чекао окршај са најтежим могућим противником. Немци нису били само велики фаворити за прво место, већ и репрезентација са којом у том периоду никако нисмо успевали да изађемо на крај.
„На претходна два Светска првенства у Швајцарској и Шведској, редовно су нас избацивали на старту нокаут-фазе такмичења. У Чилеу су опет имали више од игре и били ближи полуфиналу. Чувао ме је чувени бек Бајерна Ханси Новак, више сам ја трчао за њим, него он за мном. Баш ме је намучио. Врло борбена и захтевна утакмица коју смо уз много среће решили у своју корист голом у финишу сусрета.“
Стрелац историјског поготка који је срушио бившег светског шампиона био је Петар Радаковић у 85. минуту.
„Владица је прошао по крилу и упутио центаршут у шеснаестерац. Више је то била повратна лопта коју сам и ја могао да упутим ка голу Немачке. Био сам на првој стативи и чуо Радаковића иза себе како виче: ‘пусти је, пусти је’. Очигледно је био у бољој позицији и све се завршило на најбољи могући начин. Опалио је из прве и закуцао лопту под пречку голмана Фаријана. Ми смо одмах након Мундијала играли пријатељску утакмицу у Загребу против Немачке која је наступила у сличном саставу и славила са 3:2. Били су заиста велесила светског фудбала.“
Елиминацијом фаворита, Југославија је стекла симпатије великог броја неутралних навијача у Чилеу.
„Имали смо одличну атмосферу у репрезентацију. Нико ту није штрчао, можда само Шекуларац. Али из оправданих разлога. Шеки је био чудо од играча. Виртуоз. Када смо кренули назад са Светског првенства, само њега није било у авиону. Где је, шта је… Кажу: ‘остао је у Њујорку да се проведе па ће доћи касније’. Њему се могло тако, јер је имао и играчку и људску ширину. Пре свега велико срце. После једне утакмице против источне Немачке, пита ме он у свлачионици: ‘зашто ниси потрчао кад сам ти гурнуо лопту’. Ја му кажем: ‘па зато што ми претходних десет пута ниси гурнуо’. А он је имао онај чувени лажњак, гледа у тебе, а одигра пас на потпуно другу страну. И ти онда трчиш у празно.“
Полуфинале са Чехословачком једна је од најважнијих утакмица у историји југословенског фудбала.
„Много ми је жао што нисмо добили прилику да изађемо Бразилцима на црту у финалу Светског првенства. Нико не може да ме убеди да су Чеси имали бољи тим од нашег. Доминирали смо током свих 90 минута, пропустили велику број прилика. У фудбалу је тако, све се враћа. Немци су били бољи у четвртфиналу, а ми смо прошли даље. Вилијам Шројф је израстао у хероја. Утакмица против Југославије му је обележила каријеру, проглашен је за најбољег голмана и изабран у идеалну поставу Светског првенства. После једног мог волеја са десетак метара, лопта га је погодила у чело и одбила се скоро до центра игралишта. Резултат од 3:1 за Чехословачку никако не одсликава прави однос снага на терену.“ – присећа се Скоблар и додаје да су пред полуфинални меч наши момци имали и додатно оптерећење.
„Организатор је донео одлуку да се наша утакмица игра у Вињи Дел Мар. То је познато летовалиште у Чилеу, али светлосним годинама далеко од Сантијага. Путовали смо аутобусом, стигли уморни и исцрпљени. Али, путовали су и Чеси, нема ту оправдања. Да се разумемо, имали су одличан тим на челу са Јозефом Масопустом који је те године освојио Златну лопту као најбољи фудбалер света испред Еузебија и Шнелингера.“
Управо је Масопуст шокирао Бразилце на почетку финалне утакмице у Сантијагу, али су Амарилдо, Зито и Вава брзо поставили ствари на своје место.
„Седели смо поред повређеног Пелеа у свечаној ложи и пратили меч за светског првака. Људи из нашег Савеза очигледно нису очекивали пораз од Чехословачке, извадили су карте за повратак тек после финала. Гаринча је одиграо страшну утакмицу, као и цело Светско првенство. Надокнадио је Пелеово одсуство и преузео улогу звезде репрезентације. Бразил је заслужено славио са 3:1 и по други пут заредом постао светски шампион.“
Јошку Скоблара веома лепе успомене вежу и за актуелног председника Фудбалског савеза Србије Драгана Џајића.
„Џаја је велико име југословенског фудбала и мени је задовољство што ме је сматрао узором на почетку своје играчке каријере. Играли смо на сличној позицији и новинари су у то време често правили анкете и поредели нас двојицу као најбоље југословенске играче свих времена. Сећам се једног ревијалног меча између старије и млађе генерације националног тима. Више се писало и причало о дуелу Џајића и Скоблара, него о самој утакмици. Стигао сам у Београд директно из Шведске где је Марсеј играо утакмицу у склопу трансфера Роџера Магнусона. Панта ме је дочекао у хотелу Југославија и још с врата реферисао имена ресторана и ноћних клубова у којима је резервисао столове и сепарее. Кажем му: ‘Панто полако, видиш да су клинци нашпановани и да желе да нас почисте с терена’. Сутрадан утакмица на стадиону Црвене звезде, врућина, 50.000 гледалаца. Резултат, 5:0 за млађарију. Кажем Панти: ‘ето ти твојих кафића’. Не може се на Џају право из ноћног живота. То је она генерација која је на Европском првенству у Италији 1968. године освојила сребрну медаљу.“
Део те екипе током квалификација био је и искусни Јосип Скоблар.
„То ми је свакако највећа жал у каријери. Дао сам гол за победу од 1:0 против Немачке у најважнијој утакмици квалификација и допринео пласману на завршни турнир, сматрам да сам заслужио место међу путницима за Италију. Саопштили су ми да због нових пропозиција, играчи из иностранства не могу да конкуришу за државни тим. Сад, да ли је заиста било тако, не знам. Сумња остаје.“ – сетно констатује Скоблар и признаје да му у том тренутку није било толико криво као данас.
„Чак ми је пријало да се одморим и посветим обавезама у Марсеју. Временом, почео сам да размишљам више о томе и схватио колико би ми значило учешће на Европско првенству. Морам бити искрен, момци су одиграли феноменално прве две утакмице против Енглеске и Италије. Џаја посебно, био је јунак полуфинала у Фиренци. Штета је што у тој поновљној утакмици против домаћина нису имали снаге за јачи отпор.“
Јосип Скоблар је оставио неизбрисив траг у дресовима ОФК Београда и југословенске репрезентације, а у главном граду наше земље стекао велики број пријатеља.
„Поздравите ми пуно Перицу Раденковића који је најзаслужнији што сам се својевремено определио за ОФК Београд. Служио је војску у Задру и повукао све могуће везе да ме одведе на Карабурму. Знајући за ту комбинацију, Звезда је покушала да промени наше планове. Миљан се досетио да наручи неко писмо од свог пријатеља које сам ја морао да понесем за Београд. Чекао ме је на Железничкој станици, али је воз каснио. У међувремену се појавио Дуња Милић и све се завршило како треба. Циљ ми је био да брзо направим каријеру и знао сам да најбрже иде преко ‘централе’, односно Београда. Тако је и данас, ко је у Београду, најближи је олтару. Ја сам после само годину дана играња у ОФК-у, добио позив да дебитујем за А репрезентацију против Мађарске.“ – закључује један од најбољих играча у историји наше репрезентације који је 1971. године са 44 гола у дресу Олимпика из Марсеја освојио Златну копачку као први стрелац европских националних шампионата.
