А селекција

ОРЛОВИ ОТПУТОВАЛИ У КОПЕНХАГЕН | ДАНСКА КАО НАЈЛЕПША УСПОМЕНА

27.03.2022.

Репрезентација Србије отпутовала је у Копенхаген, где је у уторак, 29. марта очекује друга провера. Орлови су у првом мечу савладали Мађарску у Будимпешти (1:0), а ривал ће сада бити Данска. У дану одласка присећање на један успеха нашег фудбала, забележен баш у дуелу са Данском…

Чули сте вероватно већ хиљаду пута како је Италија 68 победила Југославију и освојила прву титулу европског првака. Они тврде једно (све чисто), наши друго (крађа судије Динста), а чињенице кажу да је кључни фактор победе домаћина у поновљеној утакмици била одлука селектора Валкаређија да промени готово пола тима у односу на дуел који је игран два дана раније. Уместо Пратија, Кастана, Феринија, Јулијана и Лодетија, заиграли су свежи и одморни Рива, Салвадоре, Розато, Де Систи и Мацола. Управо је Ђиђи Рива постигао водећи гол, а покојни Анастази запечатио судбину наше репрезентације у којој је селектор Рајко Митић извршио само једну измену и уместо Илије Петковића шансу пружио Идризу Хошићу.

Елем, интересантан је начин на који су Италијани уопште добили прилику да играју финале. После 0:0 против СССР (шампиона и вицешампиона Европе са претходна два турнира), главни судија Ченчер позвао је капитене оба тима у свлачионицу и приступило се бацању новчића од 100 лира. Капитен Италије Факети одабрао је главу’, али је новчић после првог бацања пао вертикално и зауставио се у пукотини пода. После поновљеног бацања, пао је онако како је цела Италија желела и Факети је уздигнутих руку истрчао на терен, изазвавши еуфорију на трибинама Сан Паола у Напуљу.

Дакле, два бацања новчића у полуфиналу и две утакмице у финалу, толико је требало Италијанима за прву европску круну. До оне друге, дошли су захваљујући савременом фудбалском рулету и бравурама голмана Донаруме у две пенал-серије против Шпаније и Енглеске.

Још је интригантнија прича како су фудбалери Југославије стигли до првог и јединог олимпијског злата, на Играма у Риму 1960. године. Напуљ је и тада био поприште рулета, али без пенала и новчића. 

”Током припрема у Кошутњаку, нико није маштао о златној медаљи” – каже ведета те генерације Душан Маравић – ”У југословенској штампи нисмо имали третман као генерације које су на претходна три турнира освајале сребрна олимпијска одличја”.

 Песимизам је још више узео маха после отказивања Мујића и удаљавања из репрезентације Миладиновића.

”Миладиновић је моје годиште (1939), али је био несташан. Мало, мало, па неки инцидент. Мујић је био део тима који је у Мелбурну освојио друго место, али се не сећам зашто није путовао у Рим”.

 Маравић је одиграо само утакмице у групи, против Египта, Турске и Бугарске.

”Ишао сам тог лета у Њујорк на неки турнир са Црвеном звездом, играло се у немогућим временским условима и вратио сам се исцеђен као лимун. Наш стручни штаб који су чинили ЛоврићТирке и Николић, одлучио је да ме у полуфиналу и финалу замени Жељко Матуш”.

 Италијани су имали тандем на селекторској клупи (Роко, Вијани), и плејаду младих играча који су пар година касније постали асови светског фудбала (Булгарели, Трапатони и 17-огодишњи Ђани Ривера који је у то време још увек наступао за Алесандрију).

”Ја бих поменуо и Бургнича, легенду Интера. Био је оштар и бескомпромисан. Ми смо као клинци навијали за те италијанске клубове, Милан, Јуве, Интер. Имали смо огроман мотив да пред њиховом публиком потврдимо моћ југословенске школе фудбала”.

После 0:0 у регуларном току и 1:1 у продужецима (Галић-Тумбурус), уз два прекида утакмице због нестанка струје, приступило се жребању победника. И опет исто, Италијани имају једну, а ми другу верзију приче. Они тврде да је Михајло Андрејевић извукао папирић, узвикнуо Југославија и отрчао да слави са нашим фудбалерима, да би сутрадан у италијанској штампи освануо наслов Господине Андрејевићу, зашто нисте показали папир

”Андрејка је 42 године био члан ИО ФИФА, уживао је огроман углед и био веома утицајна личност у врху Европске и Светске фудбалске федерације. Не сећам се процедуре жреба, али не верујем да би се њему омакла таква грешка”.

 Много је реалнија наша прича која каже да је председник УЕФА Стенли Раус позајмио Андрејкин шешир за потребе жреба, док је Умберто Ањели попут правог италијанског џентлмена дозволио госту из Југославије да промеша папириће и извуче победника.

Са Италијанима се слажемо бар око једног историјског податка:

”Андрејка је толико био везан за свој чувени шешир, да није желео да га уступи Ањелију за потребе изложбе у Музеју италијанске фудбалске федерације” – потврдио је Маравић причу која се може прочитати и у архивама на Апенинском полуострву.

 Југославије је у финалу ОИ 1960 савладала Данску са 3:1, головима Галића, Матуша и Костића. Галић је због псовања судије Ло Бела после поништеног гола Костића, први и једини пут у каријери зарадио црвени картон. У полувремену меча, кренуо је ка судијској свлачионици да се извини арбитру, а Ло Бело је онако преплашен и у конфузији, мислећи да Галић жели да се обрачуна са њим, почео толико да виче да су карабињери буквално изнели нашег центарфора и бацили га преко ограде на трибину. У идеалном тиму Олимпијских игара нашла су се четири југословенска играча: Јусуфи, Перушић, Галић и Костић. 

 Сведоци историје кажу да су репрезентативци Југославије по повратку са Олимпијског турнира бојкотовали новинаре и да по изласку из воза на Железничкој станици у Београду нико није давао изјаве.

”Тачно је да смо испраћени скромно и да нико није веровао да можемо до неког запаженијег резултата у Риму. Припремали смо се у Кошутњаку и штампа нам није поклањала велику пажњу као што је био случај са генерацијама које су на претходна три турнира освајале сребрну медаљу. Не сећам се најбоље тог дочека у Београду, али је врло вероватно да се у нама осећао револт због таквог статуса у јавности и да због тога нисмо разговарали са новинарима. Нажалост, највише је оштећена историја јер је остала ускраћена за аутентичне импресије са лица места о једном од највећих успеха нашег фудбала свих времена” – констатовао је Маравић.