NEKAD OTAC NA TERENU, DANAS SIN NA KLUPI DRŽAVNOG TIMA | "SVE POČINJE I ZAVRŠAVA SE SA VEROM"

Reprezentacija Srbije igra u četvrtak, 13. novembra jednu od najvažnijih utakmica u svojoj istoriji, na mestu koje za ogroman broj fudbalske populacije predstavlja evropski i svetski hram fudbala. Vembli je dom reprezentacije Engleske, fantastičan stadion koji spada u najmodernija fudbalska zdanja, prema kriterijumima UEFA kategorisan je sa 5 zvezdica.

Dueli dva rivala koji nose strast, često i neizvesnost, ali decenijama i dva potpuno različita stila igre. Neko je rekao da su to utakmice koje prevazilaze sam sport, one su neizostavni deo kulture, istorije i ponosa dva naroda. Od prvog meča daleke 1939. godine na travi stadiona BSK-a u Beogradu, pred tada 30 hiljada duša, to za navijače nije bila samo jedna utakmica.

Engleska sa svojom fantastičnom tradicijom uvek je bila magnet za ljubitelje fudbala širom sveta, a ono što je fudbal na Ostrvu učinilo velikim nisu samo igrači, nego i navijači. Ono što je za dobar deo svetske populacije igra, za Engleze je religija. Na klupskom nivou izraženi lokal-patriotizam, a na nacionalnom „Bože čuvaj Kralja”i „Gordi Albion”.

Na prostoru bivše Jugoslavije navijači su obožavali duele sa Engleskom. Stariji ljubitelji fudbala verovatno pamte maj 1958. godine, krcate tribine stadiona JNA i najveću pobedu našeg nacionalnog tima u susretima sa Engleskom (5:0). Srce je tada kucalo za „plave“, divilo se majstorijama Šekularca, Milutinovića, Veselinovića, Petakovića…Beograd pamti ovacije koje je tada dobio jedan od najboljih igrača u istoriji engleskog fudbala Bobi Čarlton, koji je samo tri meseca posle minhenske tragedije, ponovo bio u jugoslovenskoj prestonici.

DNK jednog nacionalnog tima čine rezultati a istorija beleži dominaciju naše reprezentacije u mečevima sa Engleskom 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, posebno pobedu 1968. godine u polufinalu Evropskog prvenstva u Firenci, golom Dragana Džajića. Važan deo istorije tada je bio i igrač sa brojem 5 na leđima – Blagoje Paunović, otac selektora Srbije Veljka Paunovića. Nekad otac na terenu, danas sin na klupi najboljeg državnog tima! I onda neka neko kaže da život ne slaže kockice.

Od 80-ih godina Engleska ima daleko više uspeha. Pretposlednji duel i fenomenalnu atmosferu na stadionu beležimo na Evropskom prvenstvu 2024. godine u Nemačkoj, gde je Engleska slavila ranim golom na stadionu u Gelzenkirhenu, a svima je još sveža rana posle onih beogradskih 0:5 u tekućim kvalifikacijama.

Nova istorija ispisuje sa 13. novembra na Vembliju.

Definitivno, dve kulture, jedna strast. Sve isto, a opet različito, jer koliko god da svet zna kako se fudbal voli na ovim prostorima, kakvu „dobrodošlicu” klubovi i reprezentacije imaju na stadionima u Beogradu, ima onih koji će reći da „ko nije bio na nekom engleskom stadionu, taj nije osetio šta je fudbal”.

Dovoljan je uostalom bio izlazak na stadion, pred konferenciju za medije, selektora Veljka Paunovića i Nikole Milenkovićam u prisustvu medija iz Srbije, da se „oseti Vembli“ i ono što ovaj hram fudbala budi u tebi. Zato je svaki izlazak na travu ovog zdanja – istorija. Zato i reči selektora Paunovića koje ne ostavljaju nikoga ravnodušnim.

„Za nas je sutra finale Svetskog prvenstva“.

Kasnije na konferenciji selektor se dotakao još jednom izjave sa trave Vemblija.

„Da, rekao sam to, da bih označio važnost utakmice. A i velika je verovatnoća kad bismo se plasirali na Svetsko prvenstvo, da bismo se tamo sreli sa Engleskom. Oni su supersila, jedna od najvećih reprezentacija sveta. I kada bismo zaista igrale finale Mundijala, vrlo moguće da bi to bilo baš protiv Engleske“.

I na kraju umesto zaključka…

„Sve je u veri i počinje i završava se sa tim! Jako je bitno zajedništvo. Atmosfera je fantastična, osećamo mnogo podrške međusobno, ali i od celog okruženja, od ljudi iz Saveza, naših porodica, od navijača koje smo sreli na aerodromu. Takva podrška nam je potrebna za ovu utakmicu. Pripremili smo se, skupili, igramo fudbal sutra. Uvek postoji način, tražićemo ga“. U potpisu Veljko Paunović.

Za Srbiju i zbog Srbije, za istoriju, jednog novembra 2025!