МОЈА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА | САВО МИЛОШЕВИЋ

Први гол: Хонг Конг – Југославија 1:3
„Постигао сам два гола на тој утакмици. Код првог је Буда Вујачић прошао по левој страни и феноменално центрирао, ја сам се бацио и закуцао у ћошак. А други… добио сам лопту од Пиксија…
одвратну… као и увек (смех)… било ми је јако тешко да је смирим и да шутнем. Ту негде са 15-16 метара, левом у супротни угао. Недуго после тога, играли смо пријатељску утакмицу са
Уругвајем и славили мојим голом са 1:0. Мене је тај гол продао у Астон Вилу. Ето, то је податак који није познат јавности. А прича иде овако… Уругвајци су три дана пре тога играли против Енглеске
у Лондону… било је 0:0… Тери Венејблс је био селектор, а утакмицу су из свечане ложе пратили председник федерације… не знам како се звао… и први човек Астон Виле Даг Елис. Тражили су шпица.
Стицајем околности, Венејблс је одлучио да дође у Београд и да погледа наш дуел са Уругвајем. После утакмице је позвао Елиса и рекао ‘ево вам шпиц'“.

Најлепши моменат: Чешка – Југославија 1:2

„Морам да признам да су та утакмица и тај гол нешто што ми људи у Србији највише памте… онако, када ме сретну на улици… од свих голова, баш тај им је остао у сећању. Чешка је била изузетно добра репрезентација, а ти голови који доносе нешто и који се постигну у последњем минуту, имају специфичну тежину. Па кад је толико драг свима, мора да буде и мени. Поред оних пет на Европском првенству. Док сам био клинац, мој идол је био Марко Ван Бастен. Он је Европско првенство ’88 почео на клупи, касније постигао онај историјски гол против СССР и био најбољи стрелац турнира. И сећам се, када се завршио шампионат у Белгији и Холандији, прошло ми је кроз главу да сам урадио поптуно исту ствар као човек коме сам се дивио у детињству. Невероватно. Многим људима никада не успе да остваре своје снове, а ово је заиста био лудачки сан. Једна ствар је да сањаш да играш у Партизану, да одеш негде у Европу, све је то ок… Али да урадиш нешто потпуно идентично, а опет тешко оствариво, као што је пошло за руком твом узору… то је већ благо незамисливо. Лудо“.

Најтежи моменат: оба пораза од Холандије
„Били смо један од најскупљих тимова на свету у том моменту. Велика шанса је пропуштена против Немачке. Уместо да дамо трећи и затворимо утакмицу, дозволили смо им да се врате и
ишчупају бод. Да смо освојили прво место у групи, не бисмо ишли на Холанђане, него на Мексико… или Еквадор. И после се све отварало. Квалитет те екипе је био далеко изнад резултата у Француској. Исто тако и две године касније на Европском првенству. Она утакмица против Шпаније… то је било срамотно… суђење и тај гол Шпанаца у не знам ком минуту… и зашто… из ког разлога… мислим, знам зашто… али… Заслужили смо да будемо први у групи и да идемо на лакшег противника од Холандије. И вероватно бих избегао један од најтежих дана у свом животу. Тај меч у
Ротердаму смо дочекали изморени јер смо сваку утакмицу у групи завршавали са играчем мање. И онда са Холандијом… домаћином турнира… били су напаљени, али мислим да су и додали
‘нешто’ на то… Дао сам тај почасни гол на 6:0 и то су чудне емоције… знаш да ти тај гол доноси признање за најбољег стрелца, а не можеш да размишљаш о томе јер у глави имаш најгоре
кошмаре. Губио сам ја и са клубовима 5:1 или 4:0. Али ме ни близу није заболело као тај дебакл на Де Кајпу“.

Утакмица каријере: Хрватска – Југославија 2:2
„То је најтежа утакмица у мом животу. И то могу да илуструјем на сто начина. Батица је искључен и ми у полувремену седимо у свлачионици… пошто је мене пратио глас да имам превише
додира са лоптом… више него што би шпиц смео да има… е ту у Загребу, када смо се враћали на терен, Јокан ми приђе и каже ‘ево ти сад утакмица, узми је и не дај је никоме… док судија не
одсвира крај’. То сам и радио у другом полувремену… што сам више могао. Физички изузетно захтевна утакмица… са доста трке, агресије, дуела, удараца… Сећам се… у неком 70.
минуту… видим замену, улази Савићевић, ја размишљам 100 посто вади мене… јер играм у шпицу, имамо играча мање, имамо резултат… ок, има још до краја, али нема више снаге. Судија диже ону
таблу, ја крећем ка аут-линији и видим број 8. Ваљда је Мијат већ тражио измену. И ја станем онако… и гледам онај ’8’… и кажем себи ‘шта ћу ја сад још 15 минута плус надокнада’… јер и код мене све
отказује. Али, сила бога не моли. Човек није ни свестан колико може док га не натера невоља. Некако смо издржали и остварили историјски резултат. Шпанац Аранда је делио правду и мало смо
попричали после утакмице испред свлачионице. Он је рекордер по броју одсуђених дуела Реала и Барселоне. Само ми је рекао ‘Ел Класико је лига петлића у односу на ово што сам вечерас доживео'“.

Саиграчи: Дарко Ковачевић и Синиша Михајловић
„Конкретно, Дарко Ковачевић је био наш најбољи играч на утакмици са Немачком. Мислим да Немце у последњих 30 година нико није тако разбио као он. Колер и онај други што га је чувао…
нису знали шта их је снашло. Највише захваљујући његовој игри, имали смо 2:0 и још пар зицера за трећи гол. Дарко и ја никада нисмо имали неку врсту ривалитета и одбојности, иако смо били директни конкуренти за место у тиму. Увек смо били пријатељски настројени. Временом су нас и наше породичне трагедије додатно зближиле… Дарко и ја се данас боље разумемо него сви други
међусобно. Свакако, један од мојих најбољих пријатеља у репрезентацији. Што се тиче Михе, он и ја имамо неки наш однос који је посебан и специфичан. Ја знам да је он пуно критикован од стране
новинара и јавности… због неких ствари попут тог црвеног картона против Словеније. Али из мог угла, било ми је драже да видим некога ко се тако нервира, него неке који нису уопште. Миха је
сваки тренинг радио 100 одсто… сваку утакмицу… колико год играо… до последње капи зноја. Мени је то био систем вредновања, јер сам и ја био такав. Репрезентација је част и привилегија,
свако је дужан да пружи свој максимум. Може да се одигра лоше… много је фактора који утичу на квалитет партије сваког појединца… али Михин однос према игри је био такав да је сваки пут гинуо
на терену. Темперамент је друго, нисмо сви исти. Можда и јесте у неким ситуацијама прелазио границу, али је код мене увек имао олакшавајућу околност јер знам колико се јео у себи када би
нешто зашкрипало у екипи“.