МОЈА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА | ДЕЈАН СТАНКОВИЋ

14.02.2021.

ДЕБИ и први гол: Југославија – Јужна Кореја 3:1 (22. април 1998)
„Кад сам дебитовао’98, тим је био један од најбољих у историји нашег фудбала. Асови светске класе који су имали пех да у топу каријере буду под санкцијама. Пред меч са Јужном Корејом тресао сам се као прут. Петко ми је пришао и рекао: ’Сине, немој да се плашиш, дебитанти увек играју најбоље’. Имао сам подршку свих у екипи. Дао сам два гола, а реално, могао сам још три комада. Летео сам по терену. Миха ми је наместио први, прешао је центар по левој страни, центрирао, ја сам скочио… не знам… нисам такав гол поновио никада више у каријери. После, опет на Михин корнер, на другој стативи. Феноменалан осећај“.


МУНДИЈАЛСКИ деби: Немачка – Југославије 2:2 (21. јун 1998)
„Био сам клинац и нисам био ни свестан где сам и с ким сам. Врхунска генерација од које сам свашта научио и касније користио као драгоцено искуство. Али, сећам се кад ми је Сани саопштио да почињем против Немачке. Нисам спавао читаву ноћ. Био је то ударац за мене, знаш оно… није свеједно. Успео сам да изгурам 70 минута баш онако лепо. Сећам се сваког детаља са те утакмице, то остаје урезано за цео живот. После сам причао клинцима који су улазили у репрезентацију, није лако играти на Мундијалу. Кад се најмање надаш, можда заиграш. И можда ти је то прва и последња шанса да будеш актер Светског првенства“.


НАЈТЕЖИ моменат: Аргентина – Србија 6:0 и Аустралија – Србија 2:1
„Немачка 2006, период транзиције. Шта ћемо, где ћемо. У квалификацијама ‘врх’, 17:1 гол разлика, без пораза, еуфорија. И онда одеш тамо, група смрти. Не верујем да је било ко очекивао да ћемо
направити нешто боље. Свашта се издешавало, знамо сви, да не вадимо детаље. И то је једна школа. И ту се сазрева и одраста. Јаки ривали, ћао, нисмо се ништа питали. Можда је та прва против Холандије одредила даљи ток. Један кикс. Да је било 0:0, па да се нечему надаш против Аргентине. Повреде, картони, ништа није било као пре. Битно је да смо из тога изашли јачи. Јужна Африка 2010, утакмица са Аустралијом, једини зарез који бих променио у каријери. Врхунско прво полувреме. Као из бајке, наиграли смо се фудбала. Све као подмазано, 3:0 да водиш, нико ништа да ти замери. И онда тај луди фудбал. Никад не знаш шта жели и шта доноси. Примиш са 12 метара главом, где Стојке не може да стигне. Онда те ухвате онако збуњеног и дају ти још један. На крају је и нерешено могло да нас води даље. Не дају нам пенал у 90’, а против нас су два таква свирали на претходне две утакмице“.


САИГРАЧ: Синиша Михајловић
„Брат, кум, пријатељ. Све. Неко ко је стварно био уз мене у сваком тренутку. Ја сам га са 17 упознао, са 19 му се придружио у Лацију. Уз њега сам и дан данас. Памтићу док сам жив његов позив
на фиксни телефон пред полазак на прве припреме. Звони, дижеш слушалицу и чујеш ’ћао, Синиша Михајловић овде’. Ја сам устао! Буквално, устао! Код куће сам био са Аном, још нисмо имали клинце. Устао сам и стао мирно. То је једно огромно поштовање које се после толико година није променило ни за милиметар. И та фамозна цигарета о којој он стално прича. Рекао сам му ‘немој ћале више, није леп пример за децу’. Тачно је, били смо цимери у соби, ја сам само пућкао, било ме је срамота из поштовања према њему. Да не буде забуне, не пушим пуно. Понеку цигарету“.


РЕЗИМЕ: Три репрезентације, три Светска првенства
„У Француској се нисам осећао испуњеним до краја јер нисам учествовао у квалификацијама. Осам година касније, друга прича. Био сам од самог почетка, нервирао се, радовао, борио, живео за Светско првенство. Генерација из 2006. је много обећавала, али се оклизнула. Било је тешко одржати атмосферу и ту смо поклекли. И коначно 2010, тим је био састављен од врхунских момака који су на сваком тренингу, у свакој утакмици и у сваком моменту знали шта хоће. Можда сам тада играо са највише жара јер је одговорност на мени била много већа него на претходна два Мундијала“.