У историји српског и југословенског фудбала много је голова који су стекли статус антологијских. Голова који се не бришу из колективног сећања и уз које генерације навијача тачно знају где су биле, са ким су гледале утакмицу и како су славиле.
Од Петра Радаковића против Западне Немачке у Чилеу 1962, Драгана Џајића у полуфиналу Европског првенства против Енглеске 1968, Станислава Карасија у Атини и Јосипа Каталинског у Франкфурту, преко Љубомира Радановића и чувеног „Људи, је ли то могуће“, две мајсторије Драгана Стојковића против Шпаније у Верони, па све до Александра Митровића у 90. минуту у Лисабону.
У тој збирци незаборавних тренутака посебно место припада голу Милана Јовановића.
Датум, 18. јун 2010. године. Светско првенство. Србија против Немачке.
Фото: ФСС
Шеснаест година касније, уочи новог циклуса УЕФА Лиге нација у којем ће Србија, поред Грчке и Холандије, поново одмерити снаге са старим спортским ривалом Немачком, популарни Лане вратио је филм на Јужну Африку. На утакмицу после које су његов гол, победа над Немачком и једно од најнеобичнијих славља у историји Мундијала заувек постали део фудбалске историје.
Када је ушао у „студио славних“ Фудбалског савеза Србије, окружен фотографијама великих тренутака наше репрезентације, није му требало много да препозна готово сваки детаљ.
„Велики сам фудбалски фан. Знам позадину практично сваког фудбалског јунака и легенде. Поносан сам што се и ја налазим на две фотографије на овом зиду. Многе од ових детаља и кадрова препознао сам из прве, и годину и актере“, каже Јовановић.
ОД ГАНЕ ДО НАЈТЕЖЕГ МОГУЋЕГ ПРОТИВНИКА

Фото: ФСС
Србија је Мундијал 2010. отворила болним поразом од Гане. Уместо очекивана три бода, екипа Радомира Антића нашла се у ситуацији да поправни испит полаже против репрезентације која је на старту турнира декласирала Аустралију са 4:0.
„Дошли смо на Светско првенство са улогом благог фаворита, бар када је реч о нашој групи, а претило је да после само две утакмице епилог буде потпуни фијаско. Посебно зато што смо у свим нашим калкулацијама утакмицу против Гане практично уписали као три бода. А онда смо добили најтежи могући задатак, да поправљамо утисак против Немачке.“
Страх, каже, није осећао. Тензију, и те како.

Фото: ФСС
Немачка је била једна од најмоћнијих репрезентација света, али је генерација Србије веровала да има квалитет да се супротстави свакоме.
„Сваки спортиста има мотив да победи бољег од себе, да се такмичи и надмеће. Величина спорта је управо у томе што фаворит на папиру практично не значи ништа. Свака улога мора да се оправда на терену. Ми смо ушли прехрабро у ту утакмицу и уз околности које су нам тог дана биле наклоњене, на крају смо награђени и резултатски.“
АНЕГДОТА | „КРАСА КАЖЕ ГДЕ СМО МИ ДОШЛИ ДА СЕ ВАДИМО?“
Химне су завршене. Музика је утихнула. Са трибина су се чули аплаузи. Играчи Србије и Немачке чекали су почетак једне од најважнијих утакмица својих каријера. А онда је чуо глас свог кума Милоша Красића.
„Сећам се једног детаља. После интонирања химни, непосредно пред почетак меча, када је музика утихнула, чујем Красу како каже: ‘Где смо ми дошли да се вадимо.‘“

Фото: ФСС
Осмех и данас прати ту успомену.
„То донекле илуструје како смо доживљавали снагу Немачке. Али без самопоуздања и тог нашег српског ината, мислим да их не бисмо победили.“
А управо ће Красић неколико минута касније одиграти једну од најбољих утакмица у дресу репрезентације Србије.
АНТИЋЕВА „СПОРТСКА АРОГАНЦИЈА“
Посебно место у Јовановићевом сећању припада селектору Радомиру Антићу.
„Имали смо селектора који је имао памучну душу, али и изражену спортску ароганцију. Имао је огромно искуство и ауторитет и никада није прецењивао противничке играче, ма какав статус имали у јавности. Некако смо веровали у себе.“

Фото: ФСС
Антићево искуство из Реала, Барселоне и Атлетика било је важан психолошки ослонац генерацији која је са великим амбицијама стигла у Јужну Африку.
„Били смо сигурни да селектор верује у нас. То се никада није доводило у питање. У неформалним разговорима причао нам је о начину на који је радио са највећим фудбалерима света у Реалу и Барселони. Када добијете повратну информацију да он у вас верује као што је веровао у неке од тих великих играча, то вам сигурно даје ветар у леђа.“

Фото: ФСС
Јовановић сматра да је управо та способност једна од кључних особина великог тренера.
„У модерном фудбалу улога селектора је можда значајнија на психолошком него на тактичком или техничком плану.“
КРАСИЋ, ЖИГИЋ, ЛАНЕ И ЛОПТА ИЗА НОЈЕРА

Фото: ФСС
А онда, 38. минут.
Акција која ће остати записана у историји српског фудбала.
Лопта иде на десну страну ка Милошу Красићу. Следи центаршут, Никола Жигић је на другој стативи, а Милан Јовановић осећа где би лопта могла да заврши.
Пре него што је описао сопствени гол, Лане је инсистирао да се подвуче улога Красића.
„То је била најбоља Красићева утакмица у репрезентацији. Немачки ‘Кикер’ га је прогласио играчем утакмице и то довољно говори. Добио је највише дуела, креирао практично све наше шансе, моју стативу у другом полувремену, Жигићеву пречку… Све је ишло преко њега.“
А онда описује оно што се дешавало у делићу секунде пре најважнијег ударца у његовој репрезентативној каријери.
„Увек сам се трудио да будем у завршници сваке наше акције. Када је лопта кренула према Жигићу, нисам могао да дођем до ње и било је логично да се појавим у простору где би могла да падне. Нисам размишљао да ће он циљано да ми је спусти. Можда сам очекивао да после ударца може да се одбије и да будем ту.“

Фото: ФСС
Жигић је добио ваздушни дуел, а Немци су на тренутак заборавили Јовановића. Било је довољно.
„Сви су били фокусирани на дуел са Жигићем и оставили су ме за тренутак самог. Све после тога је инстинкт. Морао сам да хватам лопту у ваздуху, јер да сам чекао да природно падне, Нојер би већ затворио линију шута. Испало је најбоље.“
Лопта је завршила у мрежи. Србија је повела против Немачке и недуго затим добила играча више на терену.
АНЕГДОТА | ГОЛ, ТРК КА НАВИЈАЧИМА И СКОК У КАНАЛ

Фото: ФСС
Ако је гол против Немачке ушао у историју, начин на који га је Милан Јовановић прославио постао је готово подједнако чувен.
После поготка потрчао је ка српским навијачима и завршио у дубоком каналу између терена и трибина.
„То радовање је данас у колективном памћењу готово колико и сам гол. Алан Ширер је рекао да је то најлуђе радовање које је видео на светским првенствима.“
Није било планирано. Напротив.
„Заиста нисам претпостављао да се ту налази канал као природна брана између терена и навијача. Када сам већ кренуо да поделим радост са нашим најватренијим навијачима, било је касно да се вратим.“

Фото: ФСС
Тек када је пао схватио је да ситуација није била нимало безазлена.
„Канал је био прилично дубок, а доле сам видео и много каблова. Успео сам некако да их избегнем и срећом, правилно сам пао. Када човек реагује спонтано и када су емоције јаке, разум не ради. Данас то не бих поновио, али из ове перспективе све делује симпатично.“
„ПОЛА ЗАСЛУГА ПРИПАДА СТОЈКОВИЋУ“

Фото: ФСС
За један гол да би постао историјски није довољно само да буде леп или постигнут великом противнику. Мора да донесе резултат. А да би Јовановићев остао победоносни, побринуо се Владимир Стојковић.
У другом полувремену Немачка је добила пенал. Лукас Подолски је шутирао, Стојковић одбранио и сачувао вођство Србије. Јовановић зато ни данас не жели да прихвати улогу јединог јунака.
„Увек сам се захваљивао свим саиграчима који су учествовали у тој утакмици, без обзира на број минута на терену. Фактор среће је одредио да ја будем препознат као јунак зато што сам постигао гол, али сам увек истицао да практично 50 одсто заслуга за важност тог мог гола и за велику победу припада Владимиру Стојковићу.“
Србија је издржала. Немачка је пала – 1:0.
ПОБЕДА КОЈА ЈЕ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ ПОЧЕТАК

Фото: ФСС
Данас тај 18. јун памтимо као један од најлепших дана наше новије репрезентативне историје. За Милана Јовановића, међутим, успомена на Јужну Африку има и другу страну.
После Немачке уследио је меч са Аустралијом. Србија је имала прилику да победом овери пласман у осмину финала, али је поражена 2:1 и завршила учешће на Мундијалу.
„После Немачке добили смо потврду сопствене вредности и онога у шта смо веровали током квалификација и припрема. Ми смо на Светско првенство отишли са великим амбицијама. Имали смо одличан потенцијал, играче у напону снаге, фудбалере који су у својим клубовима имали значајне или најзначајније улоге. Била је то заиста феноменална репрезентација.“

Фото: ФСС
Зато и данас остаје жал.
„Мислим да нам је фудбал остао дужан у тој утакмици, као што смо и ми остали дужни фудбалској јавности. Моја генерација могла је и морала много више.“
Јовановић Аустралију назива једном од најболнијих тачака своје каријере.
„Убеђен сам да бисмо од десет утакмица против Аустралије могли да победимо седам.“
Победа над Немачком због тога код њега истовремено изазива понос и сету.
„Наравно да сам поносан што сам био актер тако велике утакмице и што сам, сплетом срећних околности, постао један од јунака. Због тога се игра фудбал. Целу каријеру човек се припрема за такве моменте. Жао ми је само што та победа и тај гол нису валоризовани неким логичним следом и већим успехом на том Светском првенству.“
„СВОЈЕ ГОЛОВЕ НЕ ГЛЕДАМ“

Фото: ФСС
Можда најнеочекиванији одговор стиже на питање колико је пута за ових 16 година на интернету поново погледао гол Мануелу Нојеру.
Ниједном.
„Верујте ми, никада. Не само тај, него практично ниједан свој гол у каријери. Видим их једино ако их пусте у некој емисији у којој гостујем или када деци за неку годишњицу изађе снимак на друштвеним мрежама. Такав је једноставно мој однос према мојим головима.“

Фото: ФСС
А како његови синови данас доживљавају оно што је њихов отац урадио 18. јуна 2010?
„Слабо причамо о томе. Они знају шта се догодило и свесни су начина на који ме други људи доживљавају. Али ја сам њима пре свега отац. Тек онда фудбалер и бивши репрезентативац своје земље.“
НЕМАЧКА ПОНОВО НА ПУТУ СРБИЈЕ
Шеснаест година после Јужне Африке, Србија и Немачка поново ће стајати једна наспрам друге. Нова генерација, ново такмичење и неки нови јунаци.
У новом циклусу УЕФА Лиге нација Србију очекују велики дуели са Грчком, Холандијом и Немачком. Са Немцима, у Минхену и Београду.

Фото: ФСС
И баш зато прича Милана Јовановића има посебну тежину пред нови почетак. Јер фудбалске генерације се мењају, али велики ривали остају. Као и прилика да једна утакмица, један потез или један гол неког новог репрезентативца постане оно што је Ланетов погодак постао 18. јуна 2010. године.
Део колективног сећања.
Милан Јовановић свој гол не гледа.
И не мора. Памте га сви други.
Пред нови дуел са Немачком,
ДАЈМО ВЕЉКУ ВРЕМЕ ДА СТВОРИ ГЕНЕРАЦИЈУ ЗА ПОНОС
Шеснаест година после победе над Немачком у Јужној Африци, Милан Јовановић верује да нова генерација „орлова“ има потенцијал за велике ствари, али поручује да су Вељку Пауновићу и његовим изабраницима пре свега потребни време, стрпљење и поверење.
„Различито је време, различити фудбалски аспекти, постоји можда и одређени генерацијски јаз. Вељко Пауновић је извенредан момак и тренер, драго ми је да је примљен овде са великим одушевљењем, има подршку јавности. Чврсто верујем да ће успети у овој мисији. Немачка, као и све друге репрезентације, има своје врлине и мане. Нису прошли добро на последњем Светском првенству и тражиће прилику за искупљење. Имамо играче који су велики потенцијал, само их треба усмерити на прави начин. Увек ће се овде рађати таленти, у то нема сумње. Нажалост, ни Вељко неће имати пуно времена да се бави креирањем амбијента, одмах после Лиге нација следе изазови у квалификацијама за Европско првенство. Потребно је стрпљење. Да чекамо, да произведемо нешто што ће нам служити за понос у наредних пет, па и десет година. Можда лепа паралалеа са Белгијом, пошто сам везан за то поднебље. Они су имали празан ход од Мексика 1986, па су сачекали једну феноменалну генерацију која је заблистала на Мундијалу у Русији и освојила бронзану медаљу.“