IN MEMORIAM | ИЛИЈА ПЕТКОВИЋ (1945 – 2020)
Тужна вест за Србију и српски фудбал, преминуо је Илија Петковић. Легендарни играч, репрезентативац, затим тренер и селектор, оставио је неизбрисив траг у југословенском и српском фудбалу. Смрт га је задесила у тренуцима када је био први човек ФС Београда, председник Стручног одбора ФСС, члан Извршног одбора и Одбора за хитна питања ФСС.
Илија Петковић је играчку каријеру почео у книнском лигашу Динари. У 19. години је дошао у Београд где је постао играч ОФК Београда за који је играо у два наврата укупно 16 сезона. У сезони 1965/66. са ОФК Београдом је освајио Куп Југославије. За ОФК Београд је одиграо 417 утакмица и постигао 68 голова. Због његове брзине и експлозивности звалу су га „тајфун са Карабурме“. Петковић је три године играо за француски Троа.
За селекцију Југославије је играо од 1968. до 1974. године. У том периоду репрезентативни дрес је облачио 43 пута и постигао шест голова.
За репрезентацију је дебитовао 24. априла 1968. Југославија је била домаћин Француској у реванш сусрету четвртфинала Купа нације. У првој утакмици, одиграној 18 дана раније у Марсеју, било је 1:1. Илији Петковићу је требало три минута да постигне и први гол. Други пут међу стрелце се уписао у 33. минуту. На крају, Југославија је победила Француску 5:1. Та победа је донела репрезентацији пласман на завршни део Купа нација, који је одржан у јуну те године у Италији. На завршном турниру су у полуфиналу победили Енглеску, а у финалу Петковић није играо због повреде.
Петковић је био и неизоставан члан репрезентације која се пласирала на СП 1974. победивши у историјском бараж мечу репрезентацију Шпаније. Играо је на већини утакмица и постигао је осми гол у победи против Заира од 9:0. На том првенству је и завршио репрезентативну каријеру. Последњу утакмицу је одиграо против Пољске.
Каријеру спортског радника Илија Петковић је почео као спортски директор ОФК Београда. Касније, у периоду од 1990. до 1993. године био је и тренер екипе у којој је провео највећи део своје играчке каријере. У међувремену, био је тренер у штабу омладинске репрезентације Југославије која је 1987. године у Чилеу постала првак света. Предводио је и Медитеранску репрезентацију као и Војни тим ког су чинили фудбалери на редовном одлсужењу војног рока.
Интернационалну тренерску каријеру Илија Петковић је почео 1993. године у швајцарском Сервету. Тим из Женеве је тренирао две године. У сезони 1993/94. донео је шампионску титулу швајцарском тиму.
Илија Петковић је током 1997/98. године био тренер у штабу репрезентације коју је тада водио Слободан Сантрач, његов дугогодишњи саиграч у ОФК Београду. „Плави“ су се пласирали на СП у Француској, али Петковић није био учесник такмичења у Француској, јер је прихватио позив јапанског прволигаша Ависпе из Фукуоке.
У Јапану је оставио као и свуда добар утисак, што је условило каснијим позивима кинеских прволигаша – Шенхуа и Сечуану. У сезони 1999/2000. тренирао је солунски Арис.
Илија Петковић је у два наврата био селектор националног тима. Први пут је радио од јула 2000. до фебруара 2001. године. У том раздобљу „плави“ су остварили победу у првој утакмици Прве групе квалификација за Светско првенство 2002. године, а савладан је Луксембург у гостима. Такође, национални тим Југославије у јануару 2001. освојио је прво место на „Сахара купу“ одржаном у Индији.
После тог турнира, Петковић је отишао у Кину. У Фудбалски савез, на место селектора, вратио се крајем јула 2003. године. Био је то изузетно тежак тренутак за домаћи фудбал јер је само месец раније репрезентација поражена од Азербејџана у Бакуу са 2:1 у утакмици квалификација за Европско првенство 2004. Под Петковићевим руководством су у наставку квалификација забележене две победе над Велсом и реми против Италије.
Петковић је остао на месту селектора и на почетку наредних квалификација за Светско првенство 2006. у Немачкој. Квалификације су успешно окончане, а током 10 квалификационих мечева није забележен ниједан пораз, а примљен је само један гол.
Велики човек, велики играч, тренер и селектор. Фудбалски савез Србије изражава најискреније саучешће његовој породици. Петко, почивај у миру.
