IN MEMORIAM | ДУШАН МАРАВИЋ

Тужна вест за српски и некад југословенски фудбал, преминуо је Душан Маравић, бивши репрезентативац Југославије, а затим истакнути функционер ФС Југославије, познато и поштовано лице у органима УЕФА и ФИФА. Господин и џентлмен, омиљен међу фудбалским радницима, елоквентан и директан, дуго година је био секретар Комисије за међународне послове ФС Југославије, истакнути члан Извршног комитета УЕФА и ФИФА, делегат на више од 200 међународних утакмица под капом УЕФА.

Рођен је 7. марта 1939.  у Француској. Његови родитељи, отац Манојло и мајка Даница, дошли су у Француску после Првог светског рата из Лике, из места Дрежнице. У време када је ксније играо фудбал за Расинг нуђено му је француско држављанство, али то је тада одбио. Родитељи су, после рата, 1945. године, са тројицом синова, Николом, Радетом и Душаном, насељени у Бајмоку, селу између Сомбора и Суботице. Ту је са шест година почео да тренира фудбал у локалном Радничком. Десет година касније, после једног фудбалског турнира, стигао је позив суботичког Спартака, где је уз дозволу лекара, почео је да игра за први тим са чувеним Тихомиром Огњановом.

Пуну играчку зрелост и афирмацију доживео је у Црвеној звезди за коју је дебитовао 16. јула 1958. и до 24. јуна 1964. одиграо 232 утакмице и постигао 82 гола. У дресу “црвено-белих” освојио је три титуле првака (1959, 1960. и 1964. године) и три трофеја Купа (1958, 1959, 1964). Играо је и за Парис (1964-1969), а каријеру је завршио 1973. у екипи Депортиво Италиа из Каракаса (Венецуела).

Најчешће је играо на месту десне полутке, а посебно се истицао добрим извођењем слободних удараца и јаким шутем. Постигао је први гол за Црвену звезду у сениорској конкуренцији на званичној утакмици на новоизграђеном стадиону.

Свих седам утакмица за репрезентацију (постигао три гола) одиграо је 1960, током припрема и на олимпијском турниру у Италији (играо три утакмице), на коме је Југославија освојила једину златну медаљу. Дебитовао је 1. јануара 1960. против Марока (5:0) у Казабланци, а последњу утакмицу одиграо је 1. септембра 1960. против Бугарске (3:3) у Риму.

По завршетку каријере једно време је био тренер у Црвеној звезди, а затим дуго година секретар Комисије за Међународне послове ФСЈ, члан највиших органа УЕФА и ФИФА. Од 1986. био је члан Међуклупске комисије УЕФА, делегат на мађународним утакмицама под капом УЕФА, од којих је најзначајнија она из 1988. године када је у Штутгарту био делагат на мечу финала Купа шампиона, ПСВ – Бенфика.

Остаће забележено за век векова да је Душан Маравић освојио златну олимпијску медаљу са Југославијом 1960. године у Риму, а детаљи тог тријумфалног пута забележени су у његовом не тако давном интервјуу чије делове преносимо у овом тужном дану за српски фудбал.

…Још је интригантнија прича како су фудбалери Југославије стигли до првог и јединог олимпијског злата, на Играма у Риму 1960. године. Напуљ је и тада био поприште рулета, али без пенала и новчића.

”Током припрема у Кошутњаку, нико није маштао о златној медаљи”, говорио је ведета те генерације Душан Маравић.

”У југословенској штампи нисмо имали третман као генерације које су на претходна три турнира освајале сребрна олимпијска одличја”.

Песимизам је још више узео маха после отказивања Мујића и удаљавања из репрезентације Миладиновића.

”Миладиновић је моје годиште (1939), али је био несташан. Мало, мало, па неки инцидент. Мујић је био део тима који је у Мелбурну освојио друго место, али се не сећам зашто није путовао у Рим”.

Маравић је одиграо само утакмице у групи, против Египта, Турске и Бугарске.

”Ишао сам тог лета у Њујорк на неки турнир са Црвеном звездом, играло се у немогућим временским условима и вратио сам се исцеђен као лимун. Наш стручни штаб који су чинили Ловрић, Тирке и Николић, одлучио је да ме у полуфиналу и финалу замени Жељко Матуш”.

Италијани су имали тандем на селекторској клупи (Роко, Вијани), и плејаду младих играча који су пар година касније постали асови светског фудбала (Булгарели, Трапатони и 17-огодишњи Ђани Ривера који је у то време још увек наступао за Алесандрију).
”Ја бих поменуо и Бургнича, легенду Интера. Био је оштар и бескомпромисан. Ми смо као клинци навијали за те италијанске клубове, Милан, Јуве, Интер. Имали смо огроман мотив да пред њиховом публиком потврдимо моћ југословенске школе фудбала”.
После 0:0 у регуларном току и 1:1 у продужецима (Галић-Тумбурус), уз два прекида утакмице због нестанка струје, приступило се жребању победника.

И опет исто, Италијани имају једну, а ми другу верзију приче. Они тврде да је Михајло Андрејевић извукао папирић, узвикнуо ‘Југославија’ и отрчао да слави са нашим фудбалерима, да би сутрадан у италијанској штампи освануо наслов ‘Господине Андрејевићу, зашто нисте показали папир’.

”Андрејка је 42 године био члан ИО ФИФА, уживао је огроман углед и био веома утицајна личност у врху Европске и Светске фудбалске федерације. Не сећам се процедуре жреба, али не верујем да би се њему омакла таква грешка”.

Много је реалнија наша прича која каже да је председник УЕФА Стенли Раус позајмио Андрејкин шешир за потребе жреба, док је Умберто Ањели попут правог италијанског џентлмена дозволио госту из Југославије да промеша папириће и извуче победника.
Са Италијанима се слажемо бар око једног историјског податка:

”Андрејка је толико био везан за свој чувени шешир, да није желео да га уступи Ањелију за потребе изложбе у Музеју италијанске фудбалске федерације” – потврдио је Маравић причу која се може прочитати и у архивама на Апенинском полуострву.

Сведоци историје кажу да су репрезентативци Југославије по повратку са Олимпијског турнира бојкотовали новинаре и да по изласку из воза на Железничкој станици у Београду нико није давао изјаве.

”Тачно је да смо испраћени скромно и да нико није веровао да можемо до неког запаженијег резултата у Риму. Припремали смо се у Кошутњаку и штампа нам није поклањала велику пажњу као што је био случај са генерацијама које су на претходна три турнира освајале сребрну медаљу. Не сећам се најбоље тог дочека у Београду, али је врло вероватно да се у нама осећао револт због таквог статуса у јавности и да због тога нисмо разговарали са новинарима. Нажалост, највише је оштећена историја јер је остала ускраћена за аутентичне импресије са лица места о једном од највећих успеха нашег фудбала свих времена” – рекао је Душан Маравић.

Фудбалски савез Србије изражава искрено саучешће породици Душана Маравића.

Душан Маравић је сахрањен на Новом гробљу у Београду, а последњем испраћају великог човека, фудбалера и функционера, присуствовала је и делегација ФСС коју је предводио председник Драган Џајић.