АЛЕКСАНДАР СТАНКОВИЋ | ДА СЕ ПРВО ПОГЛЕДА ГРБ СРБИЈЕ, ПА ОНДА ПРЕЗИМЕ (ВИДЕО)

Постоје фудбалске приче које се саме пишу, не због презимена које носе, већ због пута који бирају. Александар Станковић не иде стазом познатог оца зато што мора, већ зато што је сам тако одлучио. Од првих дана у млађим категоријама Интера, преко швајцарског Луцерна до белгијског Клуб Брижа, његов пут није био ни лак ни наслеђен, него заслужен.

У Луцерну се учио стрпљењу, у Брижу већ зна шта значи победити велике и ући у Лигу шампиона на начин који се памти. У истој сезони, у европској елити, стигла је и победа против Монака, пораз од Аталанте који више подсећа на опомену него на неуспех и две узастопне првенствене победе које су покренуле лавину амбиција.

У дресу Србије, у свим млађим категоријама, Александар је био више од играча — често и вођа. Капитен, извођач слободних удараца, онај који преузима одговорност и када треба први шутнути пенал. Уме да погоди, али још више уме да учи, што је и кључна лекција коју је понео из куће Станковића. Са оцем, каже, никада не разговара о ономе што је било добро. Само о ономе што може бити боље.

Сада, са првим позивом у А репрезентацију, стоји на прагу онога о чему је маштао док је брату Филипу шутирао слободњаке по дворишту у Милану. И док време не донесе тај тренутак да можда заједно обуку дрес Србије, Александар остаје веран себи — миран, фокусиран и посвећен.

Ово је прича о фудбалу и наслеђу, али још више о карактеру, о дечаку који одраста у великог играча.

„Почео сам са U-15 селекцијом… од тада сам стално маштао о А репрезентацији. И сада сам ту. Не могу да вам опишем како се осећам, то је испуњење сна.“ – са осмехом који не може да сакрије узбуђење, говори о тренутку који је годинама чекао. Од првих дана у млађим категоријама, био је капитен, вођа, неко ко је носио одговорност.

„Тешка је трака, али кад имаш овакве момке поред себе као ја што сам имао, онда је много лакше. Драго ми је што сам имао ту част да будем капитен. Ишли смо на Европско првенство, догурали до полуфинала… нешто што ћу заувек носити у сећању.“

Чак и оне пенале против Холандије, када се точак среће зауставио на страни противника.

„Још ми је жао. Сваки пут кад помислим на те пенале, није лако. Поносан сам на ту генерацију. Били смо стварно јаки, нико нам ништа није могао.“

Игром судбине, најбоље партије у млађим категоријама пружао је против селекција за које је и родбински и емотивно веома везан. Гол и асистенција против Словеније у ремију 2:2, гол против Италије у победи од 2:1, бравуре против истог тима у спектакуларних 5:4…

„Немам посебан мотив против земље у којој сам рођен. Кад играм за Србију, увек сам мотивисан на максимуму. Ја се свуда представљам као Србин. Јесте, имао сам више пута понуду да играм за Италију, али је одговор увек био исти. Моја породица је из Србије, ја се осећам потпуно као Србин. Само је једна репрезентација за коју желим да играм.“

Кроз млађе селекције најдуже је сарађивао са Радованом Кривокапићем, свега неколико утакмица под вођством Саше Илића и Александра Коларова…

„Све су то тренери који су играли фудбал на озбиљном нивоу,  разумеју захтеве игре на свакој позицији и могу много да помогну младим играчима. Задовољан сам свим својим тренерима, од Интера, преко Луцерна и Брижа, до млађих селекција у Савезу. Увек научиш нешто ново што носиш кроз целу каријеру.“

Данас ради под вођством Драгана Стојковића, човека о чијим играчким квалитетима његов отац говори у суперлативима.

„Рекао ми је да то што је мистер радио са лоптом, не можеш данас да видиш, ни уживо, ни на ТВ-у. Ја сам био мали, нисам га гледао, само неке снимке на Јутјубу. Али тата је увек говорио да је то било невероватно.“

Као играч који воли лопту у ногама, посебно цени прилику да ради са селектором који разуме креативност.

„Волим да имам контролу игре. Сигурно ћу слушати све што мистер буде говорио и тражио од мене, сто одсто. Једва сам чекао да почнемо да радимо на припреми утакмице са Албанијом.“

Када је стигао позив за А репрезентацију, један од првих који му је честитао био је човек са којим дели посебну везу из Интерових дана.

„Чим је сазнао, Димарко ме је одмах позвао и честитао. Добри смо другари. Много је срећан због мене јер зна колико ми значи позив и колико волим Србију. Поносан је, као и моја породица. Његови савети су ми помогли и кад сам доносио одлуку о преласку у Луцерн. То је било лето пре годину дана, имао сам понуде из Серије Б, али ми је Федерико рекао: ‘Иди у Швајцарску, играј, тамо ће ти дати простор.’ Био је у Сиону, зна ниво фудбала. Наравно, није било лако изаћи из Италије, али бих опет урадио исто.“

Иако млад, већ је показао зрелост у најтежим утакмицама. Његов гол из слободњака против Ивердона постао је хит у Швајцарској.

„Волим кад је слободан ударац, али да вам кажем искрено — то не тренирам. То је нешто што ни ја нисам знао да имам у себи.“

У Брижу се брзо уклопио, а клуб у који је дошао показао се као идеалан корак.

„Велики клуб, озбиљн пројекат. Сви су ми помогли да се што лакше уклопим у екипу. Није ми требало пуно да се изборим за статус у првој постави. Захвалан сам тренеру, саиграчима, свима у клубу. Без њих не бих могао тако брзо да се прилагодим.“

Пласман у Лигу шампиона преко Салцбурга и Ренџерса, као и убедљива победа над Монаком, остаће урезани у памћењу навијача Брижа.

„Кренули смо добро. Те четири утакмице у квалификацијама биле су нам најбоље у сезони. Много нам је значио тај успех за самопоуздање, атмосферу. У лиги смо изгубили неке бодове, али смо добили последње две утакмице против Униона и Стандарда. Вратили смо се у врх табеле и очекује нас жестока борба за титулу. Живим ван центра, али је Бриж заиста прелеп град и уживам у сваком смислу.“

И даље прати Интер и радује се успесима свог некадашњег тренера.

„Срећан сам због Кивуа. Знам колико ради, колико му Интер значи и колико му је важна шанса коју је добио. Навијам свим срцем за њега.“

Фудбал је део његовог живота од најранијег детињства, а прво сећање везано је за легендарну „триплету“ у Мадриду.

„Био сам на стадиону, имао сам пет година… кроз маглу се сећам, али памтим да ме је Весли Снајдер носио по терену са трофејом. Сви су ме носили. То се не заборавља.“

И данас, као и онда, у породици Станковић све почиње и завршава се фудбалом.

„Кад сам био мали, звали су ме ‘Але Вале’, због Валентина Росија. Тата и браћа су били луди за моторима, ја мање. Сад ми је лепше само ‘Але’.“

Показујемо му снимак из 2010. године са доделе Златне лопте ФСС у хотелу Хајат, са осмехом се присетио татиног интервјуа после којег је престао да верује у Деда Мраза.

„Године пролазе, време лети… Гледао сам прво тату, онда Стефана, па Филипа… Нисам имао други избор. Фудбал је увек био на првом месту. Шутирао сам Филипу по дворишту пенале и слободњаке, мало је шта успевао да ми одбрани. Волео бих једног дана да заиграмо заједно у истој екипи. За сада је реалније да то буде у репрезентацији него у клубу. Филип је одличан голман, нажалост повредио се кад је био међу најбољима у Серији А. Имао је паузу два-три месеца, али верујем да ће имати сјајну каријеру.“

Као сваки технички префињен играч, има и свог фудбалског узора.

„Тата је идол, ту нема дилеме. Али Хакана Чалханоглуа сам гледао последње две године док сам тренирао са првим тимом. То што он ради на терену је просто необјашњиво.“

Сада је део групе о којој је дуго маштао.

„Јан-Карла Симића знам из млађих селекција, остале тек треба да упознам. Нормално, пратим Влаховића и Костића у Јувентусу, Павловића у Милану… знам их са ТВ-а, уживо сам их тек сада упознао и уверио се да су пре свега сјајни момци.“

Пред њима је утакмица са Албанијом, а припреме у Старој Пазови теку уобичајено.

„Расте тензија, као и пред сваку утакмицу. Припремамо се у миру, полако спремамо меч. Асланија знам из Италије, сећам се да је Филипу дао гол у 118. минуту и ускратио га за ‘скудето’ у јуниорској конкуренцији. Играли смо заједно у Интеру, имамо исту позицију и добро познајем његове квалитете. Али није он једина опасност. Искрено, не познајем баш све играче Албаније, али ових дана радимо детаљно на анализи противника.“

Открио је за крај и очеву поруку пре поласка на окупљање репрезентације, речи које у себи носи као завет.

„Као што би сваки тата рекао сину, рекао ми је да се понашам лепо, да пре него што обучем дрес, прво погледам грб Србије и да га увек ставим испред презимена. Видео сам његов портрет испред свлачионица. Сваки пут кад дођем у Пазову, станем испред те слике, погледам је и пожелим да му се једног дана приближим по броју наступа за државни тим.“

Његов пут тек почиње, али вредности које носи већ су зреле – скромност, рад и осећај части. Баш онако како га је тата научио: прво се погледа грб, па онда презиме.