ДАНКО ЛАЗОВИЋ, АМБАСАДОР ЕП U21 2027 | ПОЧЕТАК НОВЕ ЕРЕ У КОЈОЈ ЋЕ НАШИ ГРАДОВИ, СТАДИОНИ И ЉУБАВ ПРЕМА ФУДБАЛУ БИТИ У ЦЕНТРУ ЕВРОПЕ И СВЕТА

Сјајне вести стигле су у уторак из седишта УЕФА у Ниону. На састанку Извршног комитета европске куће фудбала донета је одлука да Србија заједно са Албанијом буде домаћин Европског првенства за младе репрезентације 2027. године.

Част, привилегија, али и обавеза за све у Фудбалском савезу Србије, али пре свега за генерацију коју са клупе води селектор Александар Коларов да уз подршку навијача достојно репрезентује своју земљу на једном од најважнијих турнира у историји српског фудбала.

Улога амбасадора Европског првенства припала је човеку који је пре две деценије са капитенском траком око руке предводио нашу младу репрезентацију до финала шампионата у Немачкој:

„Као играч, имао сам прилику да будем актер овог такмичења и сребрна медаља освојена 2004. године заузима почасно место у мојој ризници трофеја.“ – каже Данко Лазовић, чија је порука добродошлице емитована током церемоније жреба у Ниону – „Ово је почетак нове ере у којој ће наши градови, стадиони и љубав према фудбалу бити у центру пажње Европе и света. Уверен сам да ће организација турнира бити на највишем могућем нивоу, уз гостопримство које је препознатљив и неизоставан део српске културе. Подршка УЕФА и ФС Албаније гарантују врхунски ужитак, а ми ћемо са наше стране учинити све да сваки тренутак буде испуњен енергијом, страшћу и незаборавним искуством.“

Фудбал фудбалерима. Нема ништа лепше него видети Лазовића и Коларова, некада саиграче из репрезентације и учеснике Светског првенства у Јужној Африци 2010. године, сада у заједничкој мисији, али у потпуно другачијим улогама.

„Александар се прихватио великог изазова. Најлакше је бити фудбалер и размишљати само о терену. Сви ми који смо прошли много тога у каријери, имамо обавезу да стечено искуство и знање пренесемо на млађе генерације. Он се определио за селекториски посао, желим му пуно среће и сигуран сам да ће са својим момцимо спремно дочекати завршни турнир 2027. Ја сам прихватио такође одговоран задатак и постао члан Радне групе ФК Партизан у врло специфичним околностима, можда и најтежим у клупској историји. Важни су жеља и љубав према фудбалу, све друго је лако.“

Идеју челника ФСС да постане амбасадор Европског првенства прихватио је без много размишљања.

„Био сам члан три репрезентације: Југославије, СЦГ и Србије. Ако се не варам, рекордер сам по броју наступа за младу репрезентацију и увек сам поносно слушао химну и бранио боје своје земље. Ово је једно ново искуство и свакако једно од највећих признања у мојој каријери. Репрезентовати Србију као амбасадор тако важног шампионата за мене су огромна част и привилегија.“

Сећања на Немачку не бледе, а поход до финала Европског првенства обележио је животе и каријере свих чланова фантастичне генерације на челу са селектором Владимиром Петровићем Пижоном.

„Просто не могу да верујем да је прошла 21 година. Прелепо искуство, млади момци, селектор који је зрачио енеригијом и харизмом. Дисали смо као и један и догурали далеко. Остаје жал због пораза у финалу, али је та сребрна медаља била почетак свега што ће се дешавати у наредних неколико година. Имали смо још једно полуфинале у Португалу, а онда се 2013. и 2015. године попели на кров Европе и света.“

Данко, Андрија, Матке, Бане, Ловре, Дишља, Џони… Генерација коју су красили заједништво и атмосфера.

„На две екипе сам највише поносан у својој каријери. Ону из мог последњег мандата у Партизану са Шкулетићем, Дринчићем, Сашом Илићем… И наравно, на ту из Немачке. Квалитет је важан фактор, али је још важније да осетите енергију и хемију у екипи. Ми смо дуго били заједно, спој две генерације. Симон и Краса из тог млађег таласа, ја сам такође био међу млађима, али већ са искуством из иностранства. Знали смо да се носимо с притиском великог такмичења.“

Премијера против Хрватске била је и најдраматичнијих 90 минута на целом турниру.

„Нама су пред ту утакмицу доделили улогу аутсајдера, док се Хрватска сматрала једним од фаворита за освајање Европског првенства. Прорадио је инат и заиста смо одиграли изнад својих могућности. Дао сам гол после сјајног продора и центаршута Незирија, Ловре је повисио на 2:0, а онда пад. Хрвати стижу до 2:2 и били смо на конопцима.“

Ближио се крај утакмице када је севнуо волеј момка који ће пар година касније заиграти у дресу Челзија и исписати историју српског репрезентативног фудбала.

„Управо је то најважнија ствар коју вам нуди Европско првенство за младе. Прилика да од статуса анонимног играча, једним потезом, голом или неком бравуром, доспете у жижу фудбалске јавности. Бане Ивановић је постигао феноменалан гол и та утакмица је и њему и свима нама одредила ток каријере. Бићу још директнији, променила нам је животе.“

Дуел другог кола са Италијом такође је режирао фудбалски трилер.

„Повредио сам се против Хрватске и меч са Италијом почео на клупи. Они су повели са 2:0, Симон је смањио резултат и онда долази тај 90. минут. Сјајна акција, дајем регуларан гол главом за 2:2, а помоћни судија маше заставицом због офсајда. Ето шта је фудбал. Та спорна ситуација је Италијане оставила у трци за полуфинале и касније их довела до трофеја.“

Меч са Белорусијом био је матурски испит за Данка и његове саиграче.

„Још један доказ да у фудбалу ситни детаљи ломе утакмицу и решавају судбину целог турнира. Белорусија је водила на полувремену са 1:0. Сјајна екипа, браћа Хлеб, доминирали су тереном и били много конкретнији. А онда искључење Александра Хлеба и све се окреће на нашу страну. Постижем гол из пенала за 1:1, а онда је севнула десница Дексе Миловановића из слободног ударца. Победа која је дефинитивно потврдила да је та наша генерација имала победнички карактер.“

Карактер који у полуфиналу против Шведске долази до изражаја без обзира на одсуство капитена репрезентације.

„Имао сам картоне и нервирао се на трибинама. Опет смо се вратили из минуса. Швеђани такође са једном одличном генерацијом: Елмандер, Холмен, Стефанидис… Водили су до 90. минута и били на прагу фунала. Онда је Милош Марић погодио за 1:1, пенали и голман Милојевић израста у јунака. Тада сам први пут у каријери пожелео да никада више не добијем жути картон. Много је теже гледати, него бити на терену.“

Вратио се у правом тренутку, преплављен емоцијама и жељом да се Италијанима освети за пораз у групи.

„У Бохуму је стадион био капацатитета 20.000 места, чини ми се да је 18.000 људи навијало за Италију. Имали су Де Росија, Ђилардина, Барзаљија… Можда смо и изгорели у силној жељи за реваншом. Бане је брзо добио црвени картон, касније и Мијаиловић, а са девет играча не можете да парирате тако квалитетном противнику. На страну резултат, никада нисам осећао толики понос као пред утакмицу са Италијом.“

Конкретно?

„Стизале су информације из Београда да цела земља навија за нас. Кафићи су били пуни, спремали су нам дочек испред Скупштине града. Нисмо имали представу да се народ широм Србије и Црне Горе толико ‘запалио’ због младе репрезентације. Злато је измакло, али је осећај поноса заувек остао урезан у нашим срцима.“

Године пролазе, другарство је вечно.

„Андрија ми је кум, са Ловреом често седим у Београду и ниједна наша кафа не може да прође без приче о сребру у Немачкој. Жао ми је што никада нисмо организовали неко дружење, да се сви окупимо и присетимо старих дана. Сада сте ми дали идеју да направим групу на ватс-апу. Ех, кад бих могао да вратим филм 21 годину уназад. То су најлепши дани у мојој каријери.“

Можда и најбоља порука амбасадора турнира момцима Александра Коларова који ће имати две године на располагању да се без такмичарског притиска у квалификацијама припреме за изазове на завршном турниру.

„Само нека погледају имена играча који су били актери претходних шампионата за младе репрезентације. И шта су касније направили у својим каријерама. А притом су прва генерација у историји српског фудбала која ће на Европском првенству имати подршку својих навијача. Зар им је потребан додатни мотив?“