Некад отац, данас син. Фудбалски гени Станковића донели су поново радост Србији. Александре, честитке и на победи и на голу, какав је осећај после првенца у дресу „А“ репрезентације?
– Па невероватан осећај, то је нешто што сам сањао од кад сам био дете, тако да ово ми је сан, стварно ми је био сан и много сам срећан, једва чекам да зовем породицу и да наздравимо за овај гол – каже Александар Станковић.
Па нису ли већ послали поруке?
– Јесу, јесу, али нисам још одговорио, морао сам брзо све да обавим, морам на аеродром, враћам се кући.
Одакле је отац Дејан пратио утакмицу?
– Из Русије. Звао ме, само што нисам могао да му се јавим, туширао сам се, тако да једва чекам да га зовем.
Онда нећемо дуго, сјајна акција и онако главом феноменалан скок и много леп гол.
– Јесте, много леп центаршут, идеалан. Много сам срећан, захваљујем се и саиграчима, јер без њих ја не бих овако играо.
Селектор каже да је изненђен што си њему кренуо у загрљај и пријатно си га изненадио.
– Па јесте, зато што увек на тренингу, сада ова задња два три дана, увек центрира лопту и ја некако улазим, некад погрешим тајминг и увек ми говори да морам да погодим тајминг, да уђем лепо главом и данас се ето то десило и зато сам њему посветио гол.
Јел си задовољан последњих пар дана сарадње са њим?
– Много сам задовољан, много се разуме у фудбал и много воли фудбал. И то ти онда да неку енергију, мораш да даш свој максимум. Много је лепо радити са њим и једва чекам да се вратимо у марту – каже Александар Станковић.
