Постоје тренуци у спорту када схватимо да не гледамо само утакмице, већ присуствујемо историји. Више од пола века чинило се да ће рекорд Стјепана Бобека бити вечно на снази, уклесан у камену, заштићен од времена. А онда се појавио момак из Смедерева, нападач чије су голгетерске навике, истрајност и глад за головима, натерали историју да промени мишљење.
И зато данас с поносом кажемо да живимо у ери Александра Митровића, најбољег стрелца у историји српске репрезентације.
И зато сваки интервју са Митром није обичан интервју. Више је разговор са историјским наслеђем српског фудбала.
„Уфф, најежим се кад чујем такве речи. Заиста прија. Хвала Фудбалском савезу на дивном гесту у уторак у Старој Пазови. Дијамантска лопта ме чини поносним, није лако одиграти 100 утакмица за било кога, а камоли за своју земљу и репрезентацију. Искрено, када сам почињао да се бавим фудбалом, нисам ни сањао да бих могао да догурам до тих бројки.“
У претходних 12 одина, 100 наступа у дресу са државним грбом, 100 разлога за понос.
„Било је ту много лепих, али и мање лепих момената. Сигурно да се прва утакмица не заборавља и да остаје вечно у сећању. Као да је било јуче кад ме је Михајловић позвао за утакмицу против Белгије. Сећам се свега, од првог дана окупљања, првог тренинга, упознавања са саиграчима.“
Све је почело као у бајци.
„Деби за Партизан, гол против Валете, позив у репрезентацију. Ниси се ни осврнуо, а већ си део велике сцене. Око тебе Бане Ивановић, Коларов, Матић, Де Брујне, Лукаку, Фелаини… У Бриселу смо играли у вечерњем термину, одмах после утакмице назад на аеродром и када смо око 2 ујутру слетели у Београд, Миха ми је рекао да ме у 11 сати пре подне чека наступ за омладинску репрезентацију. Јавио сам се селектору Друловићу и придружио генерацији са којом ћу касније освојити Европско првенство.“
Није био ни свестан да ће му први наступ у репрезентацији отворити врата велике каријере.
„Изгубили смо 2:1, али су ме људи из Андерлехта запазили баш на тој утакмици и касније послали понуду на адресу Партизана. Од меча против Белгије, ушао сам у ракету и кренуо ка горе.“
Кренуо и није се више заустављао.
„Утакмица за утакмицом, гол за голом. Наравно да јубиларни наступи имају посебну драж. Рецимо тај педесети против Португала у Београду. Дао сам гол за 2:3, али је Бернардо Силва само минут касније угасио наду да можемо до бода. После тога и 75. утакмица у Љубљани против Словеније, полувреме из снова, Дућина асистенција, гол за 2:0. Данас у фудбалу све иде невероватном брзином. Немаш времена да седнеш мало са својим емоцијама, да сабереш утиске. Док дланом о длан, ето је и стота против Андоре.“
Једна страна приче су најдражи голови, а потпуно друга они најлепши. А било их је много генијалних. Од лоба против Републике Ирске, до пројектила против Црне Горе и Швајцарске.
„Ако ћеш искрено, мени је најлепши онај други у Бакуу против Азербејџана. Сергејева асистенција, пустио сам да ми лопта падне, па из дропке прецизним шутем погодио угао. Гол какав не дајем често. Буквално сам и себе изненадио. Левом ногом, из прве… врло битан гол јер се Азербејџан вратио, изједначио из пенала и претио нам је кикс против аутсајдера у групи. Ето, тај гол је за мене баш нешто специјално, несвакидашње.“
По рецепту Саве Милошевића, који је једном приликом рекао да је давао голове јер није пуно размишљао.
„И у праву је. Када нападач размишља превише у тренутку шута, углавном направи грешку. Често ми се дешава да дам гол, а и не знам где се налази противнички голман. Само гађаш. За нападача је најбитније да реагује инстинктивно.“
За праве нападаче, сваки гол изазива специјалну емоцију. Како онај у дресу Телеоптика против Младеновца или Младог Радника из Пожаревца, тако и онај у дресу Фулама против Ливепрула.
„Из моје перспективе, нема разлике. Гол је страст, емоција, адреналин. Нешто неописиво. Чак и они које постигнем на тренингу. Што више дајеш голове, сваки следећи је све дражи и важнији. Само нападачи могу да схвате о чему говорим.“
Далеко од тога да обарање рекорда старог пола века донесе само растерећење. Више је то нека нова тежина. Тежина играча који није више само обичан фудбалер, већ фудбалско наслеђе своје земље.
„Никада на голове нисам гледао као на бројке. Када сам се ближио рекорду, нормално је било да се пред сваку утакмицу коментарише колико ми још фали до Бобека. Али није било притиска у глави ‘морам да га оборим’. Иако сам знао да ћу кад-тад срушити рекорд. Имао сам привилегију да рано уђем у репрезентацију и да играм стандардно код већине селектора. Када сам оборио рекорд, нисам осетио олакшање, него још већу мотивацију. Оно што осећам и сада. Можда је и себично с моје стране, али желим да направим још већу разлику и да отежам посао млађим колегама који крену у јуриш на мој рекорд. Мада сам сигуран да ће некоме од њих једнога дана поћи за руком да ме сруше с трона. Али бар мало нека се намуче.“
О Бобеку је чуо много пре трке са историјом.
„Ја сам дете Партизана, било је природно да одрастам на митовима о Бобеку и Манцеу. Они су иконе клуба. Као клинцу, чинило ми се да су на небесима… неко недостижно божанство. За Бобека сам знао да није био само играчка величина, већ и џентлмен у копачкама. И онда те одједном сврставају у исту раван са тим легендама фудбала. Не само са Бобеком, него и са Пиксијем, Мијатом, Савом, Галићем, Мошом Марјановићем… Мени је просто непојмљиво да будем раме уз раме са таквим величинама.“
Очигледно још увек није ни свестан да је у предворју галерије славних сада он на челу колоне. И да се многи питају како би на терену функционисао тандем Бобек-Митровић.
„Будимо поштени, њему је било далеко теже да дође до бројке од 38 голова. Тада се играло знатно мање утакмица. Данас је фудбалски век много дужи, игра се на врхунским теренима, у много бољим условима. Не могу ни да замислим себе у истој екипи са Бобеком. Вероватно бих седео на клупи и чекао шансу да се неко умори или повреди. Да, апсолутно сам сигуран да би у тој екипи Бобек био први избор у шпицу.“
Опет скромно. Превише скромно. Јер на ‘Зиду рекордера’ у ходнику славних у Старој Пазови, његов портрет стоји испред Бобека. Испред свих других. Као знак времена и симбол историје.
…
Ово је само део великог интервјуа са човеком који и даље исписује странице српског фудбала. Уследило је листање фотографија. Успомене на најважније тренутке из репрезентативне каријере:
Тријумф у Маријанпољу („ево су Веља, Ожег, Чавра, Макса, Мијат… тамо два пута против Француске, Менди потписао за Марсеј за осам милиона, а ја у Телеоптику… буквално смо отишли само да учествујемо, а вратили се као шампиони“),
Први гол против Хрватске („какав осећај, какав моменат, Маракана је експлодирала… Суки ми је центрирао за гол, а пар минута касније доживео оно са Шимунићем“),
Судари са Феликсом Брихом у Београду и Калињинграду („нисам ни знао да нам је судио против Хрватске у Београду… и ту нас је сецкао где год је могао, само је најавио оно што ће се догодити у Русији“),
„Сендвич“ са Лихтштајнером и Шаром („жал је још већа јер је било ВАР-а… да није свирао ништа, па да му опростиш… али двојица ме држе, он свира фаул у нападу“),
Тандем снова са Тадићем („најбољи играч у новијој историји српског фудбала, била ми је част и привилегија да толико година будем у истој екипи са таквим чаробњаком“)
Разговоре са Михајловићем („дао ми је шансу и потпуну слободу, рекао је ‘код мене нападачи пуцају пенале’… кад га видиш у оделу поред аут линије, просто прелива енергију на тебе… да сам имао крила, полетео бих“),
Пенал против Шкотске („најтежи тренутак у каријери… имаш осећај да си издао себе, породицу, нацију… траума… шест месеци патње, бола, депресије“),
Шетња у Кашкаишу („био сам повређен, мистер је рекао ‘почињеш на клупи, улазиш, дајеш гол и идемо у Катар’… буквално је нацртао утакмицу“),
Чаробна ноћ у Лисабону („олакшање, срећа, радост, емоције… снага која куља из тебе… чини ти се да зид можеш да пробијеш… погледај лица осталих играча који ми трче у загрљај… то је тим… то је репрезентација“),
Традиционално парче пице у свлачионици („Ђоле Филиповић је идејни творац тог ритуала… пица и кока-кола… у Лисабону је рекао ‘чекају те навијачи, изађи на бис’… бацио сам телефон и појурио на терен“).
Нови дрес репрезентације („одушевљен сам материјалом… у ‘плавом’ у нове победе“).
